Duda Alapača: I da si kući do dvanaest

Autorka teksta: Duda Alapača

Ako ste se ikada upitali kako izgleda život prosečne mame – e pa, ne izgleda nikako. Nema kad da izgleda. Kad dobiješ dete, sve se promeni za sto osamdeset stepeni. Zato što uglavnom nemaš vremena ni za šta. Ne izlaziš, druženja smanjiš na minimum, posete frizeru i kozmetičaru takođe, prijatelji te zaborave, i oni s decom i oni bez dece… Svodiš se na ono nužno, najpreče.

Ide mi se negde, priznadoh pre neki dan Gagi. Baš mi se ide negde. S Vladom. Uveče. U grad. Bilo gde. Godinu dana se dogovaramo, godinu dana mi obećava, sve danas ćemo, sutra ćemo pa nikako. Kad ga pitam “kad ćemo“, kaže “u petak“. Kad dođe petak, samo se izvrnem na kauč i nema te sile koja može da me pomeri. Dobro, u subotu ćemo, onda. A onda dođe subota, pa jedna tura veša, pa druga, pa usisivač pa prašina – uveče nisam ni za šta a kamo li za kakav izlazak. U nedelju ne možemo jer “sutra se radi“, uglavnom – dan po dan, nikom ništa. A nedostaje mi sve to ponekad, baš mi nedostaje…

Kad je Beba bila mala, nismo mogli da mrdnemo jer je, logično – Beba bila mala. Sad kad je Beba malo veća – opet ne možemo – jer nije dovoljno velika da ostane sama, a natezanje oko čuvanja s babama (što s mojom, što s njegovom majkom), traju kolko i pregovori o pristupu evropskoj uniji. Taman zatvorimo jedno poglavlje, kao – eto ti ga drugo. Fala, mama, ne moraš, sve ok, snaći ćemo se. Kad Beba poraste dovoljno da može sama da ostane kod kuće, moći ću da izađem još jedino na kardiologiju. Super. I gde sam tu ja? Gde je moj život? Gde je nestalo ono srećno vreme kada sam imala izlaz do ponoći…?

Pomiri se s tim, reče Gaga. Nema te majke na svetu koja je uspela da odgleda film onako u cugu, da nalakira nokte na obe ruke iz prve, da legne u kadu k’o čovek… Što smo ležale, ležale smo, kad poraste pa uđe u pubertet, pa krenu “ritualna kupanja“ i zatvaranja u kupatilo od po sat dva svaki dan, nećeš moći ni noge da opereš, veruj mi. A za spavanje – to da ti ne pričam. Kad je bila mala, nisam spavala zbog grčeva, zuba, malog kašlja, velikih boginja… sad ne spavam jer čekam da dođe kući. Postoje stvari koje kao roditelj možeš slobodno da zaboraviš.

A i šta ti fali, sedite kod kuće, veli Gaga. Napravi romantičnu večericu, pošaljite Bebu u krevet, upali sveće… Pošalji Bebu u krevet..?! Pa znaš li ti, srećo moja, da ne pamtim kad sam Bebu uspela da oteram u krevet pre jedanaest…?! Nepisano je pravilo da, što se više trudiš da uspavaš dete, to su šanse da se detetu prispava – manje. Budem li čekala da taj vampir mali zaspi, moći ću samo da napravim romantični doručak. Probala ja jednom – i sve lepo, okupala dete, Vlada otišo da je uspava, ja ‘vamo po kuhinji pohujem neko meso, pripremila sveće, salvete, sve redno, ama samo što smo seli da večeramo – kad eto ti nje iz sobe – “mama, ja sam gladna“. Pa nema ni sat kako si jela…? Znam, mama, ali ja sam stvarno gladna… I šta ću, kud ću, ugasim one sveće, stavim tanjir pred nju, mislim se – toliko o romantičnoj većeri.

A takva je bila oduvek, nisi je mogao uspavati – sile nema. Ninam, nunam, zamanta mi se od ljuškanja, spava sve u šesnaest, i samo kako je spustim u krevetac, i onako na prstima se izvučem iz sobe – sirena se oglašava – princeza budna. Sećam se, ako i uspem da dođem do dnevne sobe a da se ne probudi – ama samo jesam li sela da večeram, popijem kafu, odgledam film, ušla u kadu ili daleko bilo – dremnula onako na kauču, kad čuješ iz sobe “mamaaaaa…“ E tu već kreće nadmudrivanje s jačom polovinom. Vlado, aj’ pliz vidi šta hoće. Što ja, tebe je zvala. Pa šta ako je mene zvala, imam i ja dušu, valjda..!?

Ako odem ja – zaspaću. Ako ode on – zaspaće on. Svi ćemo zaspati, samo Beba – nikako. Ako nekim čudom i zaspe, škripnuće neka vrata, zgazićemo na neku piskutavu igračku, ispred zgrade će zaurlati alarm na kolima – ma probudiće se u roku od pola sata garantovano. Kako god okreneš, kad jednom postaneš roditelj – život više nije isti.
Nema sendviča za ručak, nema karata za koncert, nema usputnih kupovina posle radnog vemena, nema izlazaka do kasno u noć, jer dete ujutro neće nastaviti da spava samo zato što ti ne vidiš na oči, niti će samo sebi spremiti doručak. Pomiri se s tim, reče Gaga.

Zaboravi na odmor, ti i on, solo, nedelju dana, negde, bilo gde – bez deteta. Ako ikada i uspeš da odeš, makar i na vikend, grišće te savest do kraja života, jer će te mama nazvati u dva ujutro da pita gde držiš sirup protiv temperature i toplomer. Kad jednom postaneš roditelj, naprosto prestaneš da radiš neke stvari. Prestaneš da slaviš svoj rođendan, kupuješ prvo zimsku jaknu za dete pa tek onda za sebe, ne pomišljaš na onu tašnu od brušene kože jer treba skupiti parice za rekreativnu. Prestaneš da se razboljevaš – jer nemaš kad, a i moraš da budeš na nogama ako neko slučajno zakači virus. I tako, dok se svi izređaju, sezona gripa već prošla. Mame može eventualno da zaboli glava, ali i tad se terapija prima stojećki. Ali, vidi ovako – imam ideju. Spremi se i idi u bioskop, dok još nisi skinula šminku. Brzo, dok se nisam predomislila. Ona moja ionako neće izaći iz kupatila još dva sata, a i kakva je – neće ni primetiti da me nema. Ti to ozbiljno? Najozbiljnije. Pusti Vladi poruku, nađite se u gradu, a za Bebu ne brini. Ja sam tu.

Febricet ti je u frižideru, biflala sam s vrata. Imate sir, šunku, napravite sendviče… ne daj joj da gleda teve do kasno, šifru za vajfaj znaš… Dubravka, prekide me Gaga. Izlazi ovog sekunda! Izlazim. A kupila sam i lepe šnicle, ako te ne mrzi, ispohuj vam. Izlazi već jednom! I da si kući do dvanaest!