Duda Alapača: I zato te volim, lepa moja

Autorka teksta: Duda Alapača

– Mama, jesam li ja lepa? – upitala je dok smo se pre neko jutro onako, na juriš, spremali za školu.
– Jesi, lepa si. – promumlala sam s punim ustima paste za zube.
– Nisam – rekla je i pogledala se u ogledalo. – Sara kaže da nisam.
– Molim? Sara kaže? E, pa, Sara nema pojma. Hajde sad, požuri, zakasnićemo, daj mi tu četku ‘vamo. Šta ćemo danas, pletenicu ili repić?

U liftu se propinjala na prste da se pogleda u ogledalo. U kolima je bila snuždena. Hvatala sam taj pogled u retrovizoru i neka mi se teška tuga rojila u duši.

– Lepa si – ponovih. Mico, najlepša si na svetu, nemoj to nikad da zaboraviš, okej?
– Ti to samo tako kažeš zato što si mi ti mama. Ali, Sara…
– Ah, Sara pa Sara… Sara nema pojma. Mama valjda bolje zna šta je lepo. Je li tako?

Moje lepo dete sleže ramenima. Je li tako, ponovih. Tako je, procedi na kraju. Otvorih novčanik da joj dam za užinu. Ne treba, nisam gladna. Bićeš gladna. Neću, mama, sigurno. Da nije Sara rekla i da si debela?

O, drago moje dete, pomislih. Dete moje… Kako da ti to objasnim? Lepa si kao što samo dete u tim godinama može da bude lepo. Lepa si sad, onako kako sutra ni sa svom šminkom ovog sveta biti nećeš. Savršena si. Pametna, radoznala, još uvek nesvesna sveta oko sebe. Smeješ se tako da mi srce preskače kao stara ploča dok te slušam. Tvoje je lice još pomalo bebeće. Tvoje lice ne sakriva ništa. Ne pokušava da sakrije. Svaka je emocija jasna i čista. Kad si srećna, tvoja je sreća do neba. Kad plačeš, ceo svet plače s tobom. Još uvek ne poznaješ finte, ne trguješ osmesima, ne pogađaš se i ne foliraš, još uvek te ovaj veliki svet nije uzeo pod svoje i to je ono na čemu ti zavidim. Ostani takva najduže što možeš. Imaćeš kada da cinculiraš, polako.

Za godinu, dve, počećeš da se šminkaš, za tri ćeš krišom brijati noge, nalaziću tvoj dnevnik ispod kreveta dok ti subotom presvlačim posteljinu, teško ću razlikovati tvoje majice od mojih, porašćeš, ruke će ti se izdužiti, prsti istanjiti, a srce smanjiti za broj, kao što se smanjilo meni, kao što se smanjuje svima nama kad okusimo život.

Više nećemo šetati posle škole, više te neću čekati posle časova, ni držati za ruku, u onim retkim trenucima nekog ludog šopinga, kupovaću nam neko zajedničko vreme. U potrazi za savršenim patikama, vući ćeš me okolo kao svoj lični bankomat, ići ćeš deset metara ispred mene, praveći se da me ne poznaješ, na moje komentare kolutaćeš očima, blamiraću te na svakom koraku, nervirati za svaku sitnicu, znam. I to je normalno. Skoro da sam spremna. Ali, ne žuri, pile moje. Neka nas još malo, ovako – zajedno.

I zato mi se srce cepa kad kažeš da nisi lepa. Ne želim ti ovaj svet u kome se sve meri proporcijama. Tvoje mere nisu devedeset-šezdeset-devedeset. Budeš li imalo na mene – nikada neće ni biti. Jer naša se sorta ne meri centimetrima. Nama ne uzimaju meru. Naše su mere galaksije i svetlosne godine, dve kile gore-dole ne mogu nam ništa. Kad odboluješ svaki ljubazno odbijeni čokoladni puding, optrčiš planetu pokušavajući da se stešeš pred maturu, provedeš sate i sate pred ogledalom uvlačeći stomak – razumećeš o čemu ti pričam.

Nisi ista. Nisi Sara. I dobro je što nisi Sara. Svet je prepun Sara, a ti si jedna jedina. Zato, molim te, nikad, ni na trenutak ne pomisli da nisi lepa. Savršena si. Zato što si moja. Po mojoj meri skrojena. I zato što ti poznajem tu malu dušicu. Zato što znam da užinom koju ti spremam hraniš lutalice, zato što znam da hodaš pogleda uprtog u zemlju da ne bi slučajno zgazila neku bubicu, zato što znam da svaki dan Mihajlu kupiš kiflu i jogurt jer njegovi nemaju, a ti mi to nisi rekla, i zato što znam da si letos zamalo ispala kroz prozor pokušavajući da dohvatiš jaja koja je golubica ostavila – e, zato znam da ćeš stići daleko. I dalje nego što misliš. I dalje nego što Sara može da sanja.

I zato te volim, lepa moja.

Pišite Dudi na [email protected]!