Duda Alapača: Imaš nešto na vra…

Autorka teksta: Duda Alapača

Imali smo prošli vikend neku svadbicu, i sad, šmeknem ja jednu haljinicu u radnji, belu, onako – gornji deo kao top, bez bretela s nekom mašnicom, pa uzak struk a dole se širi, što bi rekla moja baba – u glok. Probam – da vidiš čuda – dobro mi stoji. Aj’ mislim se, nije nešto puno para, pa da uzmem, nek se nađe. Ionako me već svi znaju po mojoj „maloj crnoj haljini“, iznosala sam je, vala – onoliko. Nema te svadbe i proslave koju nije videla. I tako – kupih, šta ću, računam za nedelju dana ima da se stešem, lepo će da stoji, pa kad još nabacim steznik, onaj kineski – bog da me vidi.

Elem, dođem kući, probam…a-a, nije to to. Oni u radnjama imaju neka ogledala što te izduže, pa još i utrnu ono svetlo da ti se ne vide ni vene, ni celulit… Kad je obukoh kod kuće – nešto ne valja – il’ to nije ona haljina, il’ to nisam ona JA. Uglavnom, to nije to.

– Kakva sam, pitam Vladu.
– Lepa.
– Jeste, znam, tebi sam uvek lepa, nego te sad stvarno pitam – kakva sam?
– Pa, šta znam… Nekako si…providna.
– Providna? – ubi me čovek na licu mesta! – Providna?!
– Pa, nisam mislio providna – providna, nego – bela haljina, bela ti…

Pogledam se bolje, vidim – ima pravo. Ove noge sunca nisu videle godinu dana. Bela kao sir, ne zna se gde završava porub a gde počinjem ja. Ništa, i tome ima leka, pomislim. Tolike kreme za samopotamnjivanje, ima lepo da kupim, namažem se i milina! Zapucam u radnju, dobar dan – dobar dan. Izvolite? Meni treba neka kremica, da se namažem, da malo potamnim. Imamo ovu sa šljokicama, zatim na bazi karotena, zavisi da li želite intenzivno ili postepeno tamnjenje? Čuj, pa naravno da želim intenzivno, nemam ti ja vremena za postepeno, zlato moje. Onda uzmite ovu… – reče i uvali mi neko mikro-pakovanje, ama ako ima sto mililitara – tu me seci. Ok, to je to… – rekoh i maših se za novčanih. Dvehiljadeosamsto… KOLIKO? – progutah knedlu. Pa haljina me nije toliko koštala, pomislih. A da mi ipak date ono za postepeno potamnjivanje? Mislim, nekako je to sigurnije, zdravije, je l’ da? Ok, reče ona. Hoćete li za srednje ili veoma preplanuli ten? Za veoma preplanuli – rekoh. Nek ide život! Nije ni svadba svaki dan! Samo sledite uputstva i uživajte u svojoj novoj bronzanoj boji. Ne beri brigu, dušo, ima sutra da ti budem k’o čokoladica.

I tako, požurih kući, nema se vremena za gubljenje, ako hoćemo da prošetamo bronzani ten na svadbi. Skinem se, pa trk u kupatilo. Krenem od nožnih prstiju pa naviše, naljoskah se pošteno. Smrdi ona krema, ubija, triput sam proveravala da joj nije istek’o rok, al’ setih se da je teta iz prodavnice rekla da ima „malo jak miris“. Ajde, mislim se, nešto mora i da se istrpi za lepotu. Izađem iz kade – i kad me šlog ne strefi! Sve narandžasta fleka do fleke! Sačuvaj bože, ko da su me let lampom palili! Brže bolje uzmem sapun pa nazad u kadu. Trljaj, trljaj – neće da se skine! Teško ti se meni, šta ću sad? Vidi me kakva sam, k’o da imam kožnu bolest. Šta je ovo, majko moja mila? Čime sad da se ribam, domestosom?! Uzmem sunđer – trljam – neće. A da probaš s onim zelenim, za suđe, malo je jači? – predloži Gaga. Ma nemoj! Najbolje da probam vimom i žicom?! Il’ da uzmem šmirglu, šta veliš, a?

Elem, pola sam se sata kiselila u onoj kadi, ribala, spirala, ribala, spirala, ako sam nekad i imala kožu, e, sad je više nemam – pomislih. Nisam više tako narandžasta. Sada sam crvena, a mestimice i bordo. Što žensko sebi može da uradi – to ne može niko!

Ajde, mislim se, navući ću dole neke pantalone, gore sako, pa i neće se toliko videti, al’ šta ću s licem, jadna ti sam… Ovak’e fleke čovečanstvo ne vide od španske groznice pa na ovamo… Uuuu, strah me i da se pogledam – ovo sve gore i gore. Al’ bar više ne bazdi toliko. Ništa, ako ne prođe do sutra, ja ne idem.

Jest’, malo sutra ne idem! Ne bi Duda svadbu propustila, pa taman me u ronilačkom odelu vodili! Sutradan, vidim, malo se primirilo al’ i dalje flekavo. Ama da je bar ujednačeno, nego ovde malo tamnije, tamo malo svetlije… tačno k’o da sam se u blatu valjala, eto. Al’ dobro, šta je – tu je. Namackam tri kile pudera i krenem, nema mi druge.

– Imaš nešto na vratu – reče Vlada u kolima. – Je l’ ti to prljavo nešto?
– Aaaaaaaaaaaaaaaaa, nije prljavo! To mi je krema!
– Pa, što ne obrišeš?
– Zato što NE MOŽE da se obriše, eto!
– Dobro, šta se primaš, nisam mislio ništa loše… Šta ovo smrdi? Da nisi ugazila u nešto?

Tako mi i treba. Zato što hoću da „preplanem“ preko noći. Zato što hoću da uštedim na kremama. Zato što mi nije bio dovoljan „srednje preplanuli“ ten nego ja hoću intenzivno! Videla žaba da se konji potkivaju, pa i ona digla nogu! Eto mi sad – intenzivno!

Majka kad me videla, žena zamalo ne pade u nesvest.

– Je l’ te to nešto ujelo? Da nije koprivnjača?
– Kakva koprivnjača, mama, mazala sam se nekim kremama…
– Alergija? – nastavlja ona po svom.
– Nije ni alergija, nego nisam dobro razamazala…
– Ma meni to sve liči na pauka, ‘oće to tako da plane, pa sve na pečate… Jao, Dudo – zgranu se ona. – Sve ti prljav vrat, evo ti vlažne maramice, trči brzo u WC, brisni to malo, šta će svet reći?

Brisala, ne brisala – džaba. Drapala sam se pola sata, vajde nema. Vratih se za sto, vrat crven k’o da me ko davio. Eto te, vala, k’o da si krenula da se ‘besiš tamo… – primeti Vlada. Ne staj mi na muku, majke ti, i ti sad. Je l’ se baš puno vidi, a? Ma jok, opusti se, sve ok.

Utom poče i rodbina da pristiže. Tetka Dana me primeti još s vrata. Ju, ju, ju… eno moje Dude! Kolko ima da te tetka nije videla? Dođi da te poljubim… E, baš si mi lepa… – reče i stade da me zagleda onako kako to samo rod rođeni ume. Ijuuuu – šapnu mi diskretno. – Nije da tetka zaviruje, sunce moje, al’ nešto ti na vratu prlj…

Pišite Dudi na [email protected]!