Duda Alapača: Izgubljeni u prevodu

Autorka teksta: Duda AlapačaPosle

“Dolazi Bata”, rekla sam Vladi i ugasila kompjuter. “Mhm”, odgovorio je. Opet me ne sluša kad pričam! “Šta mhm, znaš li ti ko je Bata? Bata, Batica, iz Engleske, unuk babine sestre Savete. Nismo se videli petnaest godina!” “Dobro, i…”, upita Vlada preko novina. “Dolazi sledeće nedelje, ne znam ni da l’ ću ga prepoznati, a dolazi sa ženom i dvoje dece…! Ne znam gde će spavati, ni koliko će ostati, ni šta ću s njima tolikima, a tvoj jedini komentar je ‘dobro, i….’?! E pa nije dobro!”

“Iskuliraj”, rekla je Gaga. “Dolaze, pa šta? Ne možeš sad naglavačke da se nasadiš zbog jednog rođaka iz inostranstva!” “Nije jedan”, kažem ja. “Ima ženu i dvoje dece.” “To se ne računa”, reče Gaga. “Oni su stranci.” “Stranci, nestranci, moram da ih dočekam”, rekoh i osetih kako u meni počinje da radi mamin gostoljubivi gen. Samo je moja mama bila u stanju da sedam dana spava u dečjoj sobi, i da mene od osam godina i metar i trideset nagura u krevetac (koji je godinama služio isključivo za odlaganje posteljine), da bi se gosti baškarili u spavaćoj sobi! Samo je ona bila u stanju da nedelju dana glumi ludilo, ustaje pre svih, mesi hleb, aktivira šatulice za slatko i te stvari, kako bi jednom tamo neko rekao “kakva je to domaćica… a kako nas je tek dočekala…”!

A i ne znam koji će mi sad đavo pa Bata? Dolazi čovek da sredi nešto oko državljanstva, šta ti ja znam, pa poveo celu familiju. K’o da će ovi u ministarstvu da mu traže original na uvid?! Mogli smo, brate mili, da skajpamo ceo život, i to bi mu došlo isto k’o da smo se videli. Lepo se ispričamo, stavimo decu u krilo, pa polako. Jao, što liči na tebe, ma isti ti, da znaš… A ovo moje, sve na oca…”… I onda kad se nagledamo i napričamo, samo se diskonektujem i gotovo. Al’ sad, šta je – tu je…

Nedelju dana trajale su pripreme. Pajala sam po kući k’o blesava, zatezala, natezala… Da sve bude tip-top kad gosti stignu. Kakvi su da su, moji su, mislila sam. Izdržaćemo nedelju dana, majku mu, pa neće mi na glavi stajati! “A možda nam bata donese i poklone”, rekla sam Nini. “Fin je to svet, evropski ljudi, znaju oni šta je red i te stvari.” “Niste se videli ihaaaaj, možda bude i neka kinta”, reče Nina. “Ma daj, nemaju oni taj običaj, odrodilo se to… Mi bez kafe i kilo kocke ni u komšiluk ne idemo, a oni iz belog sveta dođu s rukama u džepovima.’’
Vladu sam uriktala samo tako. Nema dizanja nogu na stočić, očitala sam mu. Nema hodanja u cipelama, nemoj ja da te vidim da mi jedeš iz šerpe, onako s nogu, k’o što znaš, i nemoj da sediš na kompjuteru po ceo dan, da pomisle kako ih izbegavaš. I nemoj, molim te, batu da mi vodiš u kladionice i u one tvoje bircuze. Navadiće se, pa šta ćemo onda?”

Ležala sam u krevetu, noć pre nego što će gosti stići, i nisam nikako mogla da zaspim. Bata, moj mali bata, nema veze što se nismo videli tolike godine, on je ipak moj mali bata, i leta smo provodili skupa kod babe i dede na selu, i baš smo, šta ti ja znam… baš smo bili deca. Poslednji izdanci dečje vrste koji pamte kako to izgleda provesti raspust na selu, hvatati svice, loviti ribu na čerenac i piti pravo pravcato kozje mleko… A sad se viđamo svakih petnaest godina…

Sutradan, cupkala sam na aerodromu i iščekivala. Let je kasnio, po običaju. Posle sat vremena, staklena vrata su se otvorila, i poznato lice se pojavilo. Za njim i snajka, dva deteta i dvadeset dva kofera. Majko moja, pomislila sam, kakvih nedelju dana, pa ovi su rešili da emigriraju, s ovoliko stvari! Potrčala sam da mu se bacim u zagrljaj, ali me snajka, brže bolje, presrela. “Helloooo”, rekla je. “I’m Jennifer.” “Helo, ajm Duda, najs tu mit ju. O, kako si ti meni porastao! Čekaj da te vidim”, rekoh i krenuh ka Bati. Nikako da se izgrlimo k’o ljudi, pomislih. Bata me nevešto zagrli, i dok smo imitirali nekakve srdačne pozdrave, reče mi, u prolazu, kako mu je žena ljubomorna i da pazim šta pričam. “What did you say?”, upita Dženifer, u strahu da joj nešto ne promakne. “Aj sed you veri najs”, rekoh na svom nikad doučenom engleskom i od sve muke stadoh da ljubim decu.

Na putu do kuće nisam progovorila ni reč. Sve sam smišljala šta da kažem, pa onda mozgala da li ona, sa svojim engleskim smislom za humor, može da me razume, a i ako razume, da li ja to mogu da prevedem, a da pričam bati na srpskom, onda će opet da pomisli svašta… I sve tako, mozgajući, prođe čoveka volja za pričom. Zamalo ne sletesmo s puta, jer sam tipkala Vladi poruku, da štedi reči i da ne laje svašta, a sve u cilju sprečavanja većeg pičvajza međunarodnih razmera. Gde da se svađaju kod nas u gostima. A snajka se, vidim, baš naoštrila. Ni u retrovizor nisam smela da je pogledam. Deca k’o deca, poluodrasli, poluljudi, sve u nekim pantalonama, to napola spalo, vuku se nogavice. “Prehladiće se”, kažem bati. “Neće, to je sad tako moderno.”
“What did she say?”, pita snajka, da slučajno štogod ne propusti. Pokušavam, u maniru dobre domaćice, da budem fina prema njoj. Pričam i natucam koliko mogu, ali obično ne smem ili ne umem da prevedem, pa tako i ostanem negde, nedorečena, ni tamo ni ovamo.

Gledam je, ispod oka, dok ćutke ručamo. Bleda, kratko ošišana, tankih usana, iscrtanih obrva, i bez trunke šminke. Pomislim kako bi se ja nafrakala da pođem u London, a ona, k’o da je upravo iz kreveta. Nije lepa ali nije ni ružna, ima ono nešto, vižljasto u sebi, verovatno bata na to otkida. A bata, mučenik, nikako da se rastane od činije sa supom. Domaće pile, domaći rezanaci, pa samo doliva. Nema toga tamo, znam. A ne verujem da ova njegova ume nešto čestito da spremi. “Kafu pije, ali bez kofeina.” Izvin’te, takvu ne služimo, pomislim i uvaljujem joj običnu, filterušu. “Je l’ bez kofeina?”, proverava Bata, za svaki slučaj. “Bože, bato, pa mi samo tu i pijemo!”

Uveče, sedimo svi u dnevnoj sobi. Naš mali topli dom najednom postaje pretesan. Počinjem da cenim mir koji inače imamo. I tek tad uviđam šta znači nered. Bebine prosute igračke ništa su spram ovog loma. To se ne zna “gde je šta ni šta je čije”, razbacano na sve strane, majice, čarape… Bata pije pivo, snajka flašu najboljeg belog vina koje smo imali u kući. Vlada se znoji pokušavajući da prevede neki glupavi vic o Muji i Fati… Snajka ne kapira dok Vlada mlatara rukama, trudeći se iz sve snage da dočara atmosferu. Na TV-u narodnjak. Bata tražio. Da ga mine želja.
Snajka ima tri kofera kozmetike, kucam Gagi porukicu.. Kaže, ne šminka se često, ali kad nekud krene, sve joj treba. Večeras, kad zaspi, ima da joj popišem sav sitan inventar, kuckam i kikoćem se u sebi. Uostalom, na mom su terenu, može mi se, hihihi… “Gde si koga planirala?”, prekida me Vlada. “Otkud znam, gosti su, neka spavaju u našem krevetu, ja ću s Bebom, a ti u dnevnu. “A gde si planirala decu?” “Čiju decu? Njihovu? Nigde…”, rekoh smušeno. “Mislila sam da su mali.. Ajde, idi sad tamo, da ne pomisle da nešto šurujemo.”

“Teško njemu”, kažem Vladi, dok pokušavam da pohvatam zbog čega se svađaju. “Odakle joj samo snage”, kaže Vlada. “Jutros su ustali u pet, putovali, stigli i umesto da spavaju, oni našli da se svađaju. I to da je bar na srpskom, da čovek zna o čemu se radi… Ovako, k’o da slušam Radio London.” “Nije mu lako, pusti… ne sme ni da opsuje k’o čovek, eto ti nje odma’ what did you say, what did you say…” “Trebalo je da njima uvalimo ovaj dušek za plažu, ionako im se ne spava.” “A šta misliš da joj sad malo virnem u kofere? A ti da držiš stražu.” “Ti nisi normalna, majke mi!” “Što…? Možda nešto i nađem. Ionako nam nisu doneli ni sto grama kafe. Vidi što je lep džeeeempeeer…. Je l’ da da je strava? Šta misliš, a?” “Mislim da nisi normalna, eto šta mislim”, ljuti se moj pošteni, prepošteni muž. “Šta ćeš da joj kažeš kad vidi da ga nema?” “Uf, ti misliš da ona zna šta sve ima? Uostalom, reći ću joj da je ‘izgubljen u prevodu’.”

Zapratite nas na Viberu! Učestvujte u kreativnim razgovorima i prvi čitajte najinteresantnije vesti sa portala “Lepota i zdravlje” >>> http://www.viber.com/lepotaizdravlje