Duda Alapača: Kad si singl, baš si sav svoj

Autorka teksta: Duda Alapača

Naleteh pre neki dan na Nininu mamu u prodavnici. U organik varijanti, Katarina Ivanovna, udato Petrović. Spazih je još s vrata, kaput s krznenom kragnom, besprekorna punđa, tašnica preko ruke, stari kov, ruska škola. Uprkos veštom pokušaju da se sakrijem iza gondole s povrćem, ne pođe mi za rukom da umaknem oštrom i dokonom penzionerskom oku. „Dudoooooooooooo!“ – orilo se preko pola supermarketa. Ok, ok, ta sam, priznajem, rekoh i ukazah se iza brda kupusa. Dok mi je hitala u susret, stadoh da otkopčavam jaknu, skidam kapu, šal, rukavice jer, znala sam, ovo će da potraje, bez pola sata me neće pustiti – pa ni uz kauciju.

– Krasivaja m’ja, dođi da te pogledam! – reče i uhvati me za ramena. – Smršala si mi…
– Nisam, teta Kajo.
– Jesi, jesi… Ti k’o i ona moja Ninočka, ništa ne jedete, znam ja vas, čuvate liniju.
– Ma ne čuvam, teta Kajo, ništa…
– Čuvaš, znam ja… Eto te, kost i koža. Al’ ti si se bar udala, može ti se, a moja Nina, em je pola nema, em sama…. Nego, ima li koga? Reci tvojoj teta Kaji. Saša se ne javlja danima. Znam ja da ti ona sve priča. Hoćemo li skoro na svadbi zaigrati? Raskaži mne.

Uuuuuh, pomisih. Našla si, Kajo, crkvu u kojoj ćeš da se moliš. Šta da ti kažem, priča mi sve, tačno, ali ne ide baš da od mene saznaješ da ti se kćerka jedinica spanđala s nekom matorom vucibatinom oženjenom i da nema ni S od svadbe, ni S od Saše, još gore – ni R od razvoda, samo mnogo materijala za ispiranje usta.

– Dudo, sine, znaš kakve smo mi majke… Rekla sam joj juče „Nina, djevuška m’ja, udaj se, majci želju ispuni, da te vidim u venčanici, pa posle mogu i da umrem“.

Ne udaje se zbog majki, moja Kajo, mislim se. Ne udaje se ni zbog toga što svet priča. Dušmana je bilo i biće. Lajaće kere i za udatim i za neudatim i ti tu ništa ne možeš. Prosti mneja, da se ne lažemo, neće ti Nina skoro na svadbi zaigrati. Barem ne na svojoj rođenoj.

Ne udaje joj se, Kale. I ja je skroz kapiram. Kad zađeš u neke godine, teško se menjaš, teško se prilagođavaš nekome. Dobro joj je ovako, šta god ti mislila. Tačno je, nema stalan posao. Nema ni stan. Nema ni Sašu. A ovaj ženjeni, to je prolazno. Znam ja Ninu, jeste luda, ali glupa nije. Nije to za nju. Bivša žena, dete, hipoteka, kola na lizing, tašta, međugradski pozivi u tri ujutro… Golica maštu, ali suviše smetnji na vezama, ako mene pitaš.

– Imala je šansu s njim – reče Kaja kao da mi čita misli. – Bio je divan dečko. Išli su u Moskvu, zimus. Znam mu roditelje, divna familija, družili smo se godinama.

Znali ste mu familiju? Krasnog li razloga za svadbu? To najviše volim da čujem. To i ono „momak iz dobre kuće“. Kao da to sve rešava! Kao da je to što je njegov tata radio s tvojim tatom u Prvoj petoletki hiljadu devetsto osamdeset četvrte garancija za srećan brak? Neće, bre, Kajo, ni dobri momci više obaveze. Momački život je i dalje na ceni, ko bi normalan menjao sprtski dvosed za ženu, dete, male boginje, veliki kašalj, šarlahe, čuda…

Ne luduj, Kajo, koja se još s mužem usrećila? Vidi mene, teglim kese, trčim kući, ne znam šta ću pre, pogledaj mi nokte, ruke, obrve, sve gore od goreg… A ona tvoja djevuška, javila mi se malopre, eno je kod kozmetičarke, depilira noge. Ja, teta Kajo, dlake puštam od novembra do maja, ne ‘vatam se za žilet dok zadnji sneg ne okopni. Ne teraj me da ti na licu mesta zadižem nogavice. Nokte ne lakiram k’o da se ne valja. I to mi neki život? Pusti dete na miru. Udaće se. Polako, ima vremena. I dete će da rodi, ako ti je baš zapelo da nunaš nešto na kolenima. I pričala bih ja s tobom, al’ mnogo žurim, a i onaj moj – preku narav ima. Kad je gladan – nije sav svoj.

– Srela sam ti majku malopre.
– O, ne! – reče Nina. – Koliko te je davila? Pola sata, sat?
– Dvadesetak minuta, moglo je i gore. U poređenju s Kajom, depilacija je mala beba. Udavila me je, podlivi su mi ostali na vratu.
– Nakon par godina otupiš, veruj mi.
– I da znaš da se neće smiriti dok te ne uda.
– Znam… Čekaj, zvoni mi drugi telefon… Garant je ona…. Jeste, šta sam ti rekla. Budi na vezi, neću dugo… Halo? Mama… Ja sam… mhm… ok…mama, zar opet…Ok, iz krasne kuće… znam… Znam… i oca…? Radio s tatom…? Mhm… U fabrici reznog alata…? Ma šta kažeš? Pa daj odma’ svadbu da dogovaramo… Što sad plačeš? Ne šalim se. U subotu. Ovu sad subotu. Aha… Izvini, mama, smetnje na vezama… ako se prekine, da znaš da ni…. kšššššššššššš…nije….kššššš………zbog mene.
Pišite Dudi na [email protected]!