Duda Alapača: Kako smo se nadale, dobro smo se…

Autorka teksta: Duda Alapača

U moru takozvanih priručnika na temu „kako-i-gde-naći-prepoznati-odvojiti-sačuvati-pravog-muškarca“, naleteh pre neki dan na članak u kome su decidno navedene osobine koje svaki pravi muškarac mora da poseduje. Ha, pomislim – deder, sokole, da vidimo šta piše. Prvo, vele – pravi muškarac mora da bude čovek širokih shvatanja, drugo – da ima veliko srce, treće – da ima cilj ispred sebe i četvrto – da poseduje dobar smisao za humor.

E sad, nije da se baš nešto mnogo razumem u muškarce, ali nešto malo znam o ženama te odgovorno tvrdim – nema šanse. Prvo – zato što, žena k’o žena, ako se uveri da muškarac poseduje tri od pomenute četiri osobine – krv će mu na slamku popiti zbog one četvrte, nemajuće. Drugo, ako kojim slučajem, čudom i milošću tela nebeskih, nađe nekog sa sve četiri, smisliće već neku petu, nedostajuću, zbog koje nikada neće biti istinski srećna. Kao – okej je što ti mene voliš, i što sve razumeš, i što si sve svoje ciljeve u životu ostvario i imaš tri kuće, kola, vikendice i što si smešan k’o Vudi Alen – ali brate – da si samo malo viši, niži, deblji, tanji, lepši, zgodniji, pametniji… (pustite mašti na volju, slobodno – dijapazon je širok, nešto će se već naći).

Treće, iskustvo nas uči da muškarci nekako uvek dolaze upakovani u polupansion varijante. Dok se mi nadamo kako smo upecale all inclusive primerka, kapitalca, ispostavi se da je dasa obično „noćenje s doručkom“, te da druženje s pomenutim podrazumeva rani ček-aut i upotrebu zajedničkog kupatila. Jer, budimo realni – nije muškarac detelina s četiri lista pa da ima i srce, i humor, i cilj, i široke vidike. I ako ćemo pravo – ja za svog veka ne upoznah nijednog takvog.

Evo, na primer – moj tata je neverovatno duhovit čovek. Ima onaj vrcavi, pomalo cinični smisao za humor koji je uvek umeo da me obori pod sto. Tata nije čovek od previše reči, ali kad kaže – rek’o je. Kad se skupimo na nekom veselju, rođendanu, pa svi tu, a tata u elementu – ma suze nam krenu od smeha. I taman kad pomisliš – gotovo, nema više – eto ti njega, ponovo nešto izvali. Ja kao i svaka prava tatina devojčica obožavam svog ćalca, al’ mama (naopake li žene, sačuvaj Bože) nikada nije mogla da mu oprosti to što je umesto da gradi karijeru u viđenim krugovima, svoje seminarske i diplomske radove radije „branio“ po kafanama u krugu Dvojke.

Moj Vlada – e to je propast čista. Dobar k’o lebac ali humor – nula bodova. Ma, taj ni vic ne zna da ispriča. Što je najgore – ubeđen je da ume, pa nas tako sve redom teroriše, sam priča, sam se smeje, i dok se on valja – mi svi ćutimo i zgledamo se, kao „ok, a izvini u čemu je fora?“. Na kraju se, od muke, mi smejemo njemu, a on se onda smeje još više jer misli kako smo konačno skapirali. I onda se, da zlo bude veće, primi i samo krene da sipa, jedan za drugim, red plavuša, pa red Perice, i sve tako – dok nas Mujom i Hasom načisto ne patosira.

Kad nas babe po slavama pitaju „pa deco, kako ste, kako živite“ moj muž redovno odgovara „kao golubovi“, što mu daje divan šlagvort za najnajnajotrcaniju foru na svetu, od koje mi se svaki put bukvalno, ali bukvalno povraća. Moja žena i ja živimo kao golubovi, kaže on. Svaki dan jedno od nas dvoje izleti kroz prozor. Hahahahaha! Znači, izbošću se koliko je „smešno“!

S druge strane, moj teča je preozbiljan. Mrka, kamena faca. Ne znaš je l’ ga nešto boli ili je prosto takav. Ama, taj nije zaplak’o ni kad su mu, naživo, urasli nokat operisali. Tetka opet – šou od žene, sušta suprotnost. Kako se njih dvoje nađoše – đavo bi ga znao. Da l’ zbog tečinih širokih vidika, u šta lično sumnjam, jer taj nema ni retrovizore na kolima, a kamoli široke vidike, ili zbog one devizne penzije – ne znam, al’ eno ih zajedno – skoro pola veka. Da mu skoro ne nađoše anginu pektoris, mogla bih da se zakunem da mu pored smisla za humor fali još ponešto.

Znala sam doduše, i jednog macana vrlo širokih vidika, bez predrasuda, da ga ne imenujem sad… Toliko širokih vidika da mi je rođenu sestru od ujaka ostavio u sedmom mesecu trudnoće i otišao da širi vidike s nekom Šveđankom. Kada se nakon godina i godina širenja po skandinavskim zemljama, predomislio i ipak vratio u ovu našu primitivnu i punu predrasuda sredinu, i kada je konačno poželeo da upozna sopstveno dete, bilo je, pa recimo, malčice kasno.

Ni oni što imaju mišljenje o svemu i svačemu, oni što sve znaju najbolje – ni oni nisu neke cvećke. Mislim, lepo je to kad čovek ima svoje mišljenje, al’ neće ti kruna s glave spasti ako pri’vatiš i nečije tuđe. Pa je l’ tako il’ nije?

Sve u svemu – pravi muškarac je nešto kao Jeti, veruje se da postoji, al’ čvrstih dokaza nema. Elem, ako Jeti ima i srce k’o kuću, i smisao za humor, i ako razume svako biće na planeti – vrlo verovatno nema jasan cilj i celog života neće mrdnuti dalje od kladionice na ćošku. Ako poseduje ambiciju jednog Gejtsa, pamet Ajnštajna, sve su prilike da umesto srca ima motor s unutrašnjim sagorevanjem, a ljubav izjavljuje uz pomoć logaritamskog dijagrama.

Ali šta je, tu je. Što reče moja baba – kako sam se nadala, dobro sam se udala. Nije loš ni ovaj moj. Šta ću, moj je, drugog nemam. A nije on, jadničak, kriv što je takav… Malo geni, malo vaspitanje. A ne mo’š protiv toga, sile nema. Zamisli, molim te, mi u subotu na slavi kod kumova, sedimo, a oko nas sve neki matorci, i čika Čeda pita, reda radi – kako smo, šta radimo, kako živimo. E, kako reče ono „kako živite, deco“, tako mi pade mrak na oči. Mislim se, ako sad krene opet ono njegovo golubarenje, pa ima da se izbodem ovom kašikom supenom odma’!

– Kako živimo? – reče Vlada – Kao golubovi, moj Čedo, kao golubovi.
– Znala sam! ZNALA SAM! Čika Čedo, dajte mi taj vaš štap, samo na sekund… – upropastih mu šlagvort načisto.
– Kao dva bela goluba – nastavi moj muž.
– Pa dobro, bre, golube, pa dokle više, aman!? – zacvileh.
– Ajde, Dubravka, pa samo sam se ša… Dobro, dobro, evo neću više, obećavam… Ej, čika Čedo, a je l’ znate onaj vic kad plavuša uđe u radnju? Ne? Ahahaha… Kako ono ide, ček’ da se setim… A, da… uđe plavuša u radnju i…
– Ne čuje deda, sine, aj’ glasnije – zamoli Čeda.
– UĐE PLAVUŠA U RADNJU I… Dudo, šta ti je? Dubravka? Spusti taj štap, ljudi nas gledaju! E, lude li žene, vide li ti to, moj Čedo… Gde sam ono stao? A, da, uđe plavuša u radnju…

Pišite Dudi na [email protected]!