Duda Alapača: Karamba i karambita

Dudo draga, kakav to instrument Beba hoće, upita Milanka pre neki dan. Instrument..? Prvi put čujem, rekoh i postideh se što eto, baba saznaje neke stvari pre mene. Karambu nekakvu, pojasni mama. Karambu..? Ja ne znam da to ima, ali pitaću je.

Nije, mama, karamba, reče Beba i skoro se zaceni od smeha. Kalimba..! Rekla sam baki da mi kupi kalimbu. Aha, pomislih. Tako znači… A što baš tu kalimbu..? Zato, mama, što je to tako jedan divan instrument i proizvodi tako umirujuće tonove… Koliko je to čudo, prekidoh je. (Samo da nije veće od klavira, pomislih). Pa, šta ti ja znam, mama, ima raznih veličina… Dobro, ali kolika je ta tvoja veličina..? Ona se zamisli. Kao sveska, malo veća mala sveska, reče na kraju. Ok. I gde to ima da se kupi…? U knjižarama…? Pa u tome i jeste problem, reče Beba. Nema da se kupi kod nas. Nego…? Na ibeju. (Pročitaj: Duda Alapača: Šta ćemo za gospođu)

Dobro. Nema kod nas. Nikad je nismo ni videli uživo. Ne znamo kako zvuči. Niko ne zna kako se stvarno svira, osim možda neki domorodac iz muzeja afričke umetnosti. Baba ne zna ni kako se tačno zove, ali barem znamo da može da se naruči preko ibeja. I to je nešto.

Naravno, pokušah da je odgovorim. Dušice, a što baš tu kalambu..? Zar ne bi bilo lepše neku violinu ili flautu ili gitaru, tako nešto naše domaće…? Ili harmoniku, upade deda. Šta fali harmonici…? Meni, kad sam bio mali, kupili drombulje. Ona se okrete. Šta su to drombulje…? Ono što staviš u usta i duvaš. Neću drombulje, reče Beba. Hoću kalimbu. Dogovorićemo se, rekoh. Ona se namršti. To znači da nema ništa od toga, jelda..? Ne, to znači da ćemo se dogovoriti, ponovih. Obećavaš…? Obećavam. E sad sam sto posto sigurna da od kalimbe nema ništa, reče i ode u sobu.

Karamba i karambita

Vlada otvori gugl. Ima kalimba džavadžimu i kalimba njunga njunga. U čemu je razlika, upitah. Džavadžima privlači duhove predaka, reče Vlada. Onda ćemo tu nuga-nugu. Ni sa živim precima ne mogu da izađem na kraj, samo mi još i duhovi fale. Vidi, stvarno prodaju na ibeju, reče. Koliko je para? Jedanaest funti, reče moj muž. Koliko je to u parama, Vladimire? Pa šta znam, oko šesnaest dolara… Tu već krenuh da penim. U našim dinarskim teškom mukom zarađenim parama…!? Hiljadu šesto devedeset dva dinara, reče. Ok, pomislih. Nije puno. A sigurno nema kod nas da se kupi…? Ima jedan lik, prodaje polovnu za četiri hiljade, fiksno. Ne pada mi na pamet, ni fiksno ni nefiksno, rekoh.

Ti ono beše imaš nalog na ibeju, upita moj muž. Imam, priznadoh. Pa poruči detetu, šta si se stisla…? Pa poručiću, samo ako je besplatna dostava. Kad piše da je datum isporuke, upita Vlada. Sedmi decembar, što..? E pa onda je sigurno besplatna dostava. Pod uslovom da uopšte stigne, dodade. Kako to misliš – pod uslovom…? Skinu mi pare odma’ a onda – pod uslovom…? Dubravka, to je rizik svake trgovine, pošiljke se gube, nestaju… Nije to Bermudski trougao, Vladimire, šta ima da se gube…? I samo neka probaju da mi zagube poklon za dete… ima da im prizovem sve duhove predaka i bez kalimbe…! Evo, stiže mi poruka. Pa da, tri sekunde im treba da skinu pare a dva meseca da isporuče. Svetski – nema šta… (Pročitaj: Duda Alapača: Ona spava)

Beba izađe iz sobe. Mama…? Molim…? Nešto sam mislila… ja i ne bi kalimbu ako se ti i tata ne slažete… Vlada i ja se pogledasmo. Naravno da se slažemo. Slažemo se toliko da smo ti je već poručili. Stvarno..?! Najstvarnije. Evo, vidi, skinuli mi pare s kartice. Beba ne reče ništa. A kamo hvala, a kamo ’’mamice, ti si najbolja na svetu’’, upitah. Ma, ja sam se predomislila, priznade. Znači, ipak hoćeš harmoniku, upita deda. Neeeee, deda, ja bih bubnjeve. Afričke ili ove naše…? Pa afričke, mama, naravno. Karamba i karambita, ne dolazi u obzir. Ali mamaaaaa…. Dobro, dogovorićemo se, reče Vlada da smiri situaciju. Ona opet pobeže u sobu. Vlada me pogleda. Je li bilo ludaka u tvojoj familiji, Dubravka..? (Pročitaj: Duda Alapača: Sve laži sveta)