Duda Alapača: Kašće se samo

Autorka teksta: Duda Alapača

– Sara danas nije bila u školi. – govoriš dok ti skidam pretežak ranac s leđa. – Zato što je dobila sestru. Sara kaže da je njena mama mnogo plakala.

– Baš lepo.

– Lepo što je plakala…?! Mama, opet me ništa ne slušaš..!!!

– Slušam.

– Ponovi onda šta sam ti rekla….

Branim se ćutanjem.

– Eto vidiš! Vidiš da me ne slušaš…! Mama, a kako sam se ja rodila…?

– Kako si se rodila…? Mama je otišla u bolnicu sa stomakom, veeeelikim stomakom i tamo su mi izvadili bebu.

– Mama, nisam dete… Ispričaj mi. Mooooolim te.

Jesi. Dete si. I neću ti reći kako si se rodila. Sad ne. Možda jednog dana, ali sad sigurno ne. Neću ti reći ni kako sam jednog četvrtka pre milion godina, uveče otišla u apoteku i kupila test. Ni kako su mi se ruke tresle dok sam čekala da se pojave linije. Ni kako sam u jednom momentu pomislila da te jako želim, a onda opet da te ne želim i da ne znam šta bih s tobom… i kako sam se ugrizla za jezik, sedeći na ivici kade. Ni šta sam pomislila kada sam ugledala dve linije. Ni kako sam kao bez duše otrčala u apoteku po još jedan test za utvrđivanje trudnoće jer sam bila ubeđena da je u pitanju greška. Nije bila greška, ponovo si se pojavila. A ja sam se zapitala – šta ću sad…? Neću ti reći kako nije bio pravi trenutak. Jer pravi trenuci ne postoje. Ni kako nismo znali šta ćemo sami sa sobom a kamoli s bebom, pravom pravcatom bebom, mila.

Prećutaću ti toliko toga. Prećutaću ti kako mi je srce lupalo kao ludo. I kako se celo kupatilo okrenulo oko mene. Kako sam bila unezverena, uzbuđena, srećna i nesrećna, sve to u isto vreme ili barem u razmaku od par sekundi. Bolje da ne znaš kako je bilo. Jer nisam te tako planirala. Trebalo je završiti toliko toga, naći posao, stan, postaviti na stabilne temelje svoj život pa tek onda misliti o tebi. Nisi bila u planu. Desila si se. Zatekla si nas poput pljuska iz vedra neba, poput zemljotresa koji te probudi usred noći, izbaci iz kreveta, pomeri svaku tačku oslonca u tvom životu i natera da kreneš da gradiš iznova.

Ništa nisam znala o deci, osim da kenjkaju, traže pažnju i oduzimaju jako puno vremena. Nisam znala da ću toliko plakati zbog tebe. A plakala sam. Plakala sam, tamo na ivici kade kada sam saznala da sam trudna. Plakala sam u čekaonici doma zdravlja jer mi je bilo toliko loše da sam mislila da to ne može da izađe na dobro. Plakala sam svaki put kada bih poput furije uletala u kupatilo i grlila šolju kao da mi je rod rođeni. Plakala sam dok sam se porađala. Urlikala sam na sav glas dok sam se trudila da slušam savete babice. Režala sam i grizla čaršave dok mi se svaka kost od vrata naniže rastavljala od bola. I bilo me je strah. I bila sam izbezumljena od iščekivanja da te vidim, dodirnem i poput kuje onjušim. Plakala sam kad mi je babica rukama stiskala stomak. Guraj..! – govorila je. Sad..! Sad..! I gurala sam. Plakala sam dok su me je neki priučeni student fircao na živo. Neću ti reći da sam ga molila da me ušije tako da više nikada ništa ne uđe i ne izađe iz mene. Dvanaest kopči sam imala. Dvanaest komada. Rana se hladila i bolelo je kao sam đavo. Posle sam opet plakala kad su mi te doneli. Ali tad sam plakala od sreće. I ništa više nije bolelo. I ništa više nije bilo isto.

Neću ti reći kako se s tobom rodilo milion strahova, strahova koji nikada nisu nestali, samo su bivali veći istrašniji i crnji. Od trenutka kada si mi se ukazala u vidu dve paralelne linijice na testu. Da li ćeš biti zdrava? Normalna? Da li ćeš imati obe ruke, noge, oba oka, dva bubrega…? Šta ako sam nešto uradila pogrešno…? Da li ćemo izgurati devet meseci…? Da li me čuješ tamo unutra…? Da li osećaš moje strahove, misliš moje misli…? Šta ako ti se ne dopadnem, ako ti iz nekog, bilo kog razloga ne budem dobra…?

Neću ti reći da sam se tresla kao prut one noći kad si dobila temperaturu i kad nikakve obloge ni sirupi nisu pomagali, ni za koliko minuta smo stigli do hitne, ni kako si drhtala umotana u peškir. Neću ti reći koliko sam ostarila te noći bdijući nad tobom, moleći se svakom svecu, svakom bogu kog sam mogla da se prisetim – od Peruna pa na ovamo. I kako mi je srce stalo onog sekunda kad sam te ugledala kako se saplićeš i kotrljaš niz mermerne stepenice one poslastičarnice. Ni šta mi je sve prošlo kroz glavu dok sam preskakala po pet istih mermernih stepenika bezuspešno pokušavši da te zadržim. Kako si pomodrela u licu kad si se zamalo ugušila od gumene bombone koja ti je uletela u dušnik i kako sam te naglavačke tresla da bih te naterala da je ispljuneš. Ni kako sam te nakon toga spustila u krevetac, otišla u kupatilo, sela na pločice i plakala, plakala, plakala.

Neću ti reći ni kako sam se grizla u sebi svakog jutra kad sam te ostavljala, prvo onoj matoroj babuskari od žene koja te čuvala, potom u jaslicama i vrtiću. Neću ti reći koliko sam mrzela svaki minut proveden bez tebe. Kako sam krivila sebe za sve što bi ti se dogodilo. Kako sam bila ubeđena da sam najgora majka na svetu. Da gore od mene nema, da ništa ne umem, da sam nespretna, trapava i da ne znam ništa. Kako sam se plašila da ću te pokvariti. Kako sam grešila. Kako nikada nisam bila dosledna. Kako nisam umela da te vaspitam. Kako je bilo dana kada nisam imala strpljenja, snage ni vremena. Kako sam plakala zato što ti plačeš, jer nisam znala kako da te umirim, ni da li plačeš zato što si gladna ili te nešto boli ili je nešto treće po sredi. I kao mi se srce cepalo svaki put kad bih videla suze u tim očima i tu tvoju usnicu kako podrhtava.

Neću ti reću kako sam, u međuvremenu, naučila da živim bez toliko toga. I s toliko toga. I kako bih ponovo sve isto. Ništa ti neću reći. Kad porasteš – kašće ti se samo.

Pišite Dudi na [email protected], a OVDE pročitajte i ostale Dudine blogove. 

Zapratite nas na Viberu! Učestvujte u kreativnim razgovorima i prvi čitajte najinteresantnije vesti sa portala “Lepota i zdravlje” >>> http://www.viber.com/lepotaizdravlje