Duda Alapača: Koja vam je šifra?

Priznajem, sve mi je teže da se setim kako je uopšte izgledao ovaj naš život pre interneta. Pre prvih komodora, dajl ap konekcija, mejlova, četova i ostale digitalne skalamerije. Nekako kao kroz maglu, pamtim nekakva druženja, šetnje, razgovore, ispijanja kafa tokom kojih smo pričali jedni s drugima, gledali jedni druge bez da se svako malo hvatamo za telefon. Pamtim i da su u ono vreme, samo su retki imali pejdžere. O mobilnim još nije bilo  govora. A onda…. onda je stigao internet i…znate i sami šta je dalje bilo.

I nije to bilo tako davno, ali svejedno ne mogu da se otmem utisku da smo nekako prebrzo prešli taj put od “okreni nulu, ne čujem te“ do “koja vam je šifra za vajfaj“. Istini za volju, internet nam jeste doneo mnogo toga – pristup informacijama, povezivanje s velikim brojem ljudi, način da nekako prekratimo časove dokolice, ali i imitaciju života, onakvog kakav je nekada bio, ili barem onakvog kakvim ga danas zamišljamo.

No, i pored toga, potreba za socijalizacijom nije nestala.

I dalje se, čak i na mrežama, udružujemo u nekakve virtuelne grupe, okupljamo oko omiljenih tema i interesovanja. Ali – da li bi te zajednice zaista opstale kad bi nas neko, nekako jednostavno isključio s mreže? I da li smo uopšte više u stanju da funkcionišemo van virtuelnog sveta?

Izgleda da nismo. Čini se da smo zagrizli mamac i poverovali da će nas internet spasti. Ili barem zbližiti. I čini se da je polovina nas već dobro ogrezla u nešto što se zove online-ovisnost. Jer statistika kaže da prosečan čovek proverava telefon svakih dvanaest minuta. Statistika kaže i da sedamdeset procenata nas prosečnih telefon ne gasi – nikada, i da smo ubeđeni da ćemo nešto važno propustiti ako nas nema na mreži.

Dobro. Da nije mreža – ja ovo ne bih pisala, vi verovatno ne biste čitali. I pre nego što počnem da mračim o tome kako smo skupo platili cenu te naše virtualne stvarnosti, molim vas da se vratimo samo na jedno: koliko je ova naša internet odiseja zaista održiva?

Pre nego se sledeći put mašite telefona, pomislite na to koliko ste vremena izgubili – skrolujući.

Koliko vam je besmislenih naslova odvuklo pažnju? Koliko ste puta, na uštrb svog pravog života, onog koji vam preostane kada ostavite telefon po strani, žrtvovali nešto? Vreme, viđanje s dragim ljudima, čitanje nečeg kvalitetnijeg od “uz pomoć ovog neverovatnog trika, za samo pet minuta, izgledajte deset godina mlađi“ i ostalih trica.

Molim vas, ne zaboravite ljude oko sebe. Prave ljude. Od krvi i mesa.  Muževe, žene, decu, prijatelje, roditelje… Jer, oni su ti koji će vam sutra priteći u pomoć. Neće vam fejsbuk otići po aspirin. Neće vam instagram položiti ispit, ni završiti posao umesto vas. Ne primajte se. Ne živite taj svoj život van sopstvenog tela. Imate ga. Iskoristite ga. Ne rugajte mu se. Ne fotošopirajte ga. Zadržite tu vezu sa sopstvenim bićem, sa stvarnošću u kojoj živite.

Mreže su dobre, ali mreže su samo aplikacija. Plastika bez mirisa i ukusa. Mreže ne govore. Ne tapšu po ramenu. Nisu tu kad je teško. Mreže ne grle i ne govore “biće sve ok“. Barem ne na način na koji nam je potrebno. Stvarno, ljudski potrebno.

Zato, ne dajte da vas zavara taj blještavi poligon za plasiranje nekakvih života koji ne postoje, za lečenje frustracija i kompleksa. Igrajte pametno. Uzmite od njih ono najbolje –  povežite se s ljudima koji vam prijaju, ali ne dozvolite da vas svedu na dvodimenzionalna bića. Ne dozvolite da vam plasiraju život iz anfasa u kome je dovoljno biti lep, ne nužno i pametan. Ili sposoban. Ili elokventan. Ili štagod. (Pročitajte i… Duda Alapača: A šta ako krene po dobru?)

Ne dozvolite da vam mreže diktiraju kako da živite.

Ne dozvolite da vaše raspoloženje zavisi od broja lajkova. Ne dozvolite da osećate ono što drugi kažu da treba da osećate. Jer to neminovno vodi u  nezadovoljstvo. U ogorčenost i na kraju, svejednost, apatiju. Ne dajte da zbog društvenih mreža – izgubite sebe. Da poverujete da ste ružni, nesavršeni, da ne zaslužujete život bolji od onog koji vam se trenutno dešava.

I ostavite ponešto i za sebe. Ne mora baš svaki sekund biti podeljen. Ne mora baš svaka misao biti zabeležena. Svaki ručak uslikan. Šta mislite – zašto nas baš taj Fejsbuk pita “o čemu razmišljamo“..? Ne zato što ga zaista zanima, već zato što zna koliko nam je potrebno da se osetimo važnima, da pomislimo da nas se stvarno za nešto pita, da smo bitni, da je naša supa s knedlama bitna. Aha.

Na mrežama je sve lako. I biti jak i hrabar, uz malo veštine, čak i dobro izgledati. Na mrežama se možete povezati se s 5000 ljudi, imati tri puta, pet puta više pratilaca. Možete pisati kome god poželite. Ali budite sigurni da ćete zbog toga nešto, pre ili kasnije, morati da žrtvujete. U realnom svetu, otpratiće vas neko do koga vam je stalo, jer niste imali vremena da mu se posvetite. A imali biste, da vam algoritam nije ponudio nešto zanimljivije.

Pravi ljudi, ma kako se činili dosadnim, za razliku od društvenih mreža, ne funkcionišu po principu algoritama. Zato, što pre povučemo crtu i napravimo jasnu razliku između jednog i drugog sveta i što pre prestanemo da živimo u virtualnoj stvarnosti – to bolje.
U suprotnom, šifra nam ne gine. Svima.