Duda Alapača: Mirno spavaj, nano

Autorka teksta: Duda Alapača

Buket gerbera u rukama, dvesta grama kafe, sok od višanja i kutija keksa. Idem kod bake. Stiskam zvono na vratima. Opet ne čuje. Odvrne onaj televizor na najjače, pa je ne bi bog dragi dozvao. Spustim ono cveće kraj vrata pa sednem na stepenice, šta ću. Nema mi druge nego da sačekam da se vesti završe.

I tako, u odsustvu vajfaja i pametnijeg posla, saznadoh i ko je bacio suzavac na demonstrante u Parizu, i kako je uvoz goveda i dalje zabranjen, i kako cena nafte drastično opada i kakvo će vreme sutra biti, sve. Kako pređoše na sport, sve se stiša. Skočim pa brže bolje zalegnem na ono zvono dok joj nije počela „Slagalica“.

– Ko jeeeee? – pita s druge strane vrata.
– Ja sam, bako, Duda.
– Koooo?
– Dudaaaa. – Čujem kako se primiče vratima, tiho i na prstima. Gleda kroz špijunku. Ćuti. Ne diše.
– Ko je? – ponovi.
– Lopov, eto ko je… Aman, bre, baba, otvaraj, ja sam.
– A Dudaaaaa moja… – obradova se. – Ček’ da nađem ključ, ne znam gde sam ga spustila, sad je tu bio.

Popravljam celofan na cveću. Znam da ne traži ključ. Nikada ta ne traži ključ. To je samo izgovor da se pogleda u ogledalo, popravi frizuru, stavi onaj đerdan od ćilibara i prezuje nove papuče. Baba je stara frajla, ali drži do sebe.

Dudoooo… – otvara vrata i širi ruke. Propinje se na prste da me zagrli. Grli me tako da posrćem. To ja zovem srećno grljenje, ono kad me jako stisne pa me još malo prodrmusa desno-levo, zatim me pusti na čas, kao da želi da se uveri da si to stvarno ja, pa me onda još jednom stegne, jer – koliko ima da se nismo videle – celih nedelju dana? Kamo sreće da se svi tako grlimo… Ali tako samo bake umeju da grle. Kad me privuče sebi, pa mi se obesi o vrat, pa osetim i ehoton i omekšivač i pomadu i zapršku – sve odjednom – e, onda znam da sam zagrljena tuto kompleto.

– Cveće? Pa što si se trošila, dete… nemoj da bacaš pare, šta će babi cveće, kupi detetu čokoladu… – prekoreva me svaki put. – Ccc… I kafa… i keks… vidi ti nju… a jesam ti lepo rekla da mi ništa ne treba, ima baba svega.
– Znam da imaš, al’ stavi u špajz, nije kvarljiva roba, nek ima.
– Ček’ da ti dam patofne – kaže.

Inače, to „ček da ti dam patofne“ je lep način da nekom kaže da mora da se izuje, jer u babinu se kuću obuven ne ulazi. Ta je izuvala sve – od predsednika kućnog saveta, preko poštara, pa do lekara hitne pomoći, kad su jednom došli po dedu. Jer, zna se – mo’š biti bog otac, kod babe obuven nećeš. I tako, nazuh papuče i baba me sprovede u rezidenciju. A tamo sve tip-top.

– Kako ti je, baba, uvek sve ovako čisto?
– Čisto mi je, kad nema ko da mi prlja. Šta ja da isprljam? Jedan tanjirić, jednu šerpicu…
– Pa dobro, poslaću ti ja Bebu i Vladu, ima o jadu da se zabaviš. Kod nas uvek lom.
– Neka, neka, setićeš se ti babe kad budeš u mojim godinama, pa svi odu, a ti k’o panj, sama. Nego, kako su deca? (Dugo mi je trebalo da se priviknem na to da je i Vlada za nju dete, al’ kad imaš njene godine, svi ispod pedesete su ti na neki način deca).
– Dobro su, Vlada radi, Beba u školi…
– A što hodaš u tim iscepanim pantalonama? – pita me.
– Pa to je moda, baba.
– I nije ti neka moda. Nekad smo krpili da nam duže traje, a vi danas, deco, cepate li cepate. Neka, neka, setićeš se ti babe kad budeš u mojim godinama… I opet si se šišala? Onakvu kosu lepu odsekla… Eeeee…

Iscepane farmerke, kratka kosa i dijeta su tri stvari koje baba nikako da mi oprosti. Za nju sam uvek mršava, i uvek „ništa ne jedem“. To je tako i nema tu šta. Baba je baba i baba tera po svom. Postoje stvari koje joj nikada neće biti jasne, ma koliko se ja upinjala da joj objasnim. Muzika koju slušam? Kako može neko slušati strane pesme pored tolikih naših dobrih pevača?! Ali, bilo kako bilo, baba je zakon. I nigde nije kao kod bake.

– Uzmi bombonu – nutka me, jer baba je, kao i sve babe ovoga sveta, neiscrpan izvor mentol bombona.
– Imam lepu čorbicu, da ti podgrejem?
– Neka, bako nisam gladna.
– Ih, ti nikad nisi gladna! A štrudla, da vidiš što imam štrudlu, ma ima da probaš parče pa kud puklo!
– Pusti, mani me štrudle, sedi da pričamo.

Volim da pričam s bakom. Zato što je realna. I razumna. I pravedna. Možda jeste moj najveći fan, ali ta ne staje na moju stranu po svaku cenu. Okej, voli da održi predavanje o kosi i koječemu, ali kad ozbiljne teme dođu na dnevni red – opasno ume da sluša. Kod nje dolazim po, što bi se reklo, objektivno mišljenje, jer žena je riznica mudrosti, iskustva, pameti i one britke, ženske, logike. Kad kaže – rekla je. Ne uvija, ne ulepšava, kaže onako kako jeste, pa se ti posle puši. I to je tako. Jer baka zna. I baka voli. I baka nikad ne pušta praznih ruku.

– Stani, zamalo da zaboravim… – odlazi do špajza i vraća se s kutijom keksa upakovanom u belu hartiju. Slutim napolitanke. One iste što sam joj prošli put donela. Mi to svaki put tako, uzimala – davala.
– Ponesi Bebi… i pozdravi kući… Uuuu, stani, imam još nešto. Uvek me tako smeteš, pa ne znam šta sam htela.
– Šta je to?
– Supa – reče i umota mi teglu u stare novine. – Evo… Samo drži ravno da ti se ne prospe. I ljubi decu.

Pišite Dudi na [email protected]!