Duda Alapača: Misliš, sve osim srca?

Autorka teksta: Duda Alapača

– Bebo, požuri, ohladi se supa.
– Ja ne volim supu.
– Otkad to?
– Od sad.
– A zašto?
– Zato što ima mesa.
– Šta fali mesu?
– Fali mu to što ubijate životinje. Zato ne želim da jedem meso. Nikakvo meso. Ni supu, ni pljeskavicu, ni ništa.
– A pohovano? – pokušah da se našalim.
– Mama, ozbiljna sam. Neću da jedem meso. I ti bi mogla da prestaneš. To je masno. Masno nije zdravo.
– Je li? Stvarno? Ma, šta mi napriča? A otkad si ti postala takva pametnica?
– Masno nije zdravo. Od toga ćeš da se razboliš – reče i pokaza prstom na batake. – Ako ne veruješ meni, pitaj baku.
– Koju baku? Milanku?
– Neeeee…drugu baku.
– Aaaa…tuuuuu baku. – Pa znala sam da od moje majke nije mogla da čuje takve stvari. – Ne veruj sve što ti ta baka kaže. To nam, sunce moje, u stvari i ne dođe neka prava baka, to je samo tatina mama.
– Mamaaaaa…. Ti se zezaš, a ja sam ozbiljna.
– Ok, ozbijno ti kažem da sedneš i pojedeš taj tanjir supe.
– Ozbiljno ti kažem da ne jedem meso.
– To nije meso, to je supa. Sedi i jedi.

Mislim, ne znam je li to i kod nas krenuo pubertet, ali mala je u poslednje vreme počela ozbiljno da me izluđuje. Dosta da jedno popodne provede s njegovom Kraljicom Majkom, i samo vidiš – eto ti je s novim idejama. Ceo život se mučim da je nateram da popije šolju mleka, kad samo čuješ – neće mleko. Baka rekla da mleko nije dobro i da ima bakterije. Ok, nećeš mleko, evo ti jogurt. I jogurt ima bakterije. A šta NEMA bakterije. Kefir. Kefir? Da, al’ samo onaj što baka pravi. Pa što ti nije spremila malo tog svog kefira kad ga toliko voliš? Nije spremila kefir, al’ ti je poslala gljivice, da i ti nama praviš. Je l’ da? Nemam pametnija posla nego i kefir da pravim. I gde su ti te gljivice, daj da vidim. U kesi. Kojoj kesi? Kesi za likovno. Pa, naravno, gde bi drugo Tibetanska kombuha bila – nego u kesi s temperama? O, majko moja…

I tako, s Bebom uvek neko veselje. Da malo neutrališem uticaj Njenog Kraljevskog Visočanstva, pošaljem je za vikend kod mojih. Vladu oteram kod majstora, kao imam da spremam kuću. Elem, to spremanje kuće u poslednje vreme izgleda tako što uglavnom glumim servis za izgubljeno i nađeno. Uparujem čarape, vraćam igračke na mesto, nameštam jastuke i skupljam odlutale bojice. Nešto nađem, nešto izgubim.

Život s decom ponekad nije lak. Naročito ne s detetom poput Bebe. Jer Beba nije obično dete. Beba je dete koje ne voli čokoladu, jer čokolada kvari zube. Ja sam majka koja krije omote od čokolada iza kreveta. Majka koja nema koga da vodi u poslastičarnicu, jer njeno rođeno dete ima izgrađen stav o veštačkim šećerima i ugljenim hidratima. Ja sam majka deteta koje svaku noć pred spavanje radi vežbe za otvaranje kundalini čakri. Deteta koje zna koliko voćni jogurt ima kalorija, deteta koje nosi jabuku za užinu, deteta koje se gnuša prodavnica s igračkama, prezire potrošačko društvo, zna šta je izbalansiran obrok, ne pada u nesvest od sreće kad vidi sladoled i koje već sada ima vrlo jasne ideje kako da, jednog dana, spreči globalno zagrevanje. Da ne pominjem to da je pre neki dan pokrenula peticiju u školi za očuvanje azijskog jednoroga, za koga sam ja dugo verovala da je mitsko biće nepoznato široj javnosti. To je ugrožena vrsta sisara, mama. Molim te, uozbilji se, ako nešto ne preduzmemo, nestaće ih u narednih pedeset godina.

I tako, ta moja retka zverčica, od silne brige za planetu, zaboravi da raspremi krevet ujutro. Pusti je, mala je genijalac – reče Gaga. Znam, ali i genijalci ponekad spreme svoj sto… Nekad se znalo gde je šta, a sad? I vidi samo te postere. Ma, molim te lepo, kada je šmizla mala počela da lepi postere? Ona mi zna ko je Džastin Biber, ha? Šta hoćeš, upita Gaga. Devojka ima deset godina. Ok, Džastin Biber nije baš u mom fazonu, ali stav je za poštovanje.

– Kakvo, bre, poštovanje? Zaslužujem li ja malo poštovanja ili treba samo da idem za njima i da skupljam… Ko šta radi, ja samo idem i kupim, čarape, majice, patike za fizičko, kesu od likovnog, sveske, olovke, šnale, gumice… Savila sam se k’o upitnik, niko neće prstom da mrdne u ovoj kući!
– ‘Ajde, ‘ajde… ne drami… skupljala je i tvoja majka za tobom, pa joj ništa nije bilo. Uostalom, sećaš se kad je bila mala? Sećaš se kad si došla iz bolnice, pa kad smo je razmotale tamo na krevetu, a ono nemaš šta da vidiš, mrva mrvasta. A vidi sad – bori se za prava nosoroga.
– Jednoroga. Azijskih jednoroga.
– Zar to stvarno postoji?
– Postoji. I znaš šta, grozna sam, priznajem, ali ponekad stvarno jedva čekam da šmizla mala poraste pa da ode u te svoje Amazonije, da i ja jednom, na tren, osetim kako je živeti u urednoj, čistoj kući gde je sve na svom mestu.
– Misliš – sve osim srca?
– Mislim, sve osim… mislim, nisam tako mislila… – rekoh i počeh da se zamišljam kao ubogu staricu koja povazdan namešta šustikle po kući. Srce mi se steže na pomen bilo kakve dislokacije mladunčeta u krugu širem od petsto metara, u narednih sedamsto godina. Ne dam. Ne ide. Ni za krdo azijskih jednoroga.
– A to s Amazonijom, to je samo faza, proći će je, Gago, je l’ da?

Pišite Dudi na [email protected]!