Duda Alapača: Mnogo masna fota

U vreme kada sam ja načinjala dvocifren broj godina, nama je bio čelendž da ostanemo napolju do mraka. Ili da ostavimo svoje inicijale na tarabi. Ili se ne odazovemo iz prvog puta kada te majka vikne s terase. Ili da siđemo u mračni, memljivi podrum po teglu džema, sami, izbrojimo do deset i onda udarimo šturu uz stepenice.

Danas, tridesetak godina kasnije, naša deca se igraju Plavog kita, šišaju do glave u direktnom prenosu, prže kosu peglama, piju deterdžente za veš i sve to za mrvu popularnosti na društvenim mrežama i mrežicama. I lako bismo da je tu kraj igrice. Nije. Jer taman kad pomisliš da nema kud više, Tik Tok ode i korak dalje. Toliko dalje da je onaj podrum s početka priče, spram monstruoznih čelendža kojima su naša deca svakodnevno izložena – pravo rajsko naselje.

Početkom godine smo svi bili uznemireni zbog “igre gušenja“, tada takođe aktuelne među decom. Takmičili su se međusobno ko će duže, s kakvim užetom ili kaišem oko vrata, izdržati bez vazduha. Neki su izdržali predugo – i tako okončali svoje mlade živote. A ovo je bila tek jedna od mnogih “igrica“ koje su im se svakodnevno nudile.

Repertoar je prilično širok – od potapanja glave u brašno ili vodu, pijenja prekomernih doza antihistaminika, gutanja cimeta bez vode (jednom sam iz sasvim drugačijih pobuda pokušala da progutam kašičicu cimeta “na suvo“ i verujte da nije ni malo prijatno), do “vatrenog izazova“ koji od dece zahteva da se poliju zapaljivom tečnošću i zapale. Kome to nije dosta – može da pokuša da se pospe solju, a potom na “posoljeno“ mesto stavi kocku leda. Možda zvuči naivno, ali ostavlja opekotine drugog, pa čak i trećeg stepena.

Istražujući po internetu, mogla sam samo da zamislim te milione usamljene dece kako sede u svojim sobama, sa svojim telefonima u rukama i smišljaju način kako da dođu do pažnje. Bilo čije pažnje, po bilo koju cenu. Kako se seckaju, prže, dave i truju, kako vape za pomoći a pomoći niotkuda. I bilo mi je žao, i njih, a i nas – jer nas je ovaj svet sve skupa doveo do ivice apsurda. Radimo dan i noć da bismo im priuštili nešto što im nije preko potrebno, prilično svesni da ostaju uskraćeni za jedinu stvar koja im je zaista nedostaje – a to smo mi. Ja, ti, vi.

Ne kažem da u moje vreme bilo sjajno, ali čini mi se da smo bili bezbedniji.

Dabome da su i nas su plašili raznim stvarima – ne pričaj punih usta, udavićeš se, gledaj kad prelaziš ulicu, ne maši tim prskalicama, hoćete bez očiju da ostanete, nemoj ja da te vidim da bacaš petarde, odalji se od televizora, upropastićeš vid. I to je otprilike bilo to. Ne sećam se da je iko namerno gurnuo prste u struju. Prosto se znalo da struja nije ok. Nismo imali potrebu da proveravamo. I postojale su stvari koje se nisu dovodile u pitanje, ni po koju cenu.

Uglavnom, da li zbog činjenice da su naši roditelji ipak bili prisutniji u našim životima nego što smo mi danas prisutni u životima svoje dece, ili možda zbog toga što su deke i bake bile nekako pristupačnije i na raspolaganju, a oni s maloumnim idejama su se mogli na prste izbrojati – čelendži nisu bili tako česta pojava.

Niko ne spori da smo i mi bili tinejdžeri, i kao takvi – prosto predodređeni na izvesnu količinu gluposti, ali nas ta naša “nedela“ nisu koštala života. Barem ne u onoj meri u kojoj je to danas gotovo pa uobičajena pojava. Zbog čega je to tako i zašto su naša deca spremna da rizikuju sve, uključujući i ono najvrednije – sopstvene živote? Rekla bih – zbog toga što je popularnost umešala prste.

Mi nismo nužno morali da budemo popularni, svi do jednoga.

I ako jesmo, mi bismo do te popularnosti dolazili na neke drugačije načine – jedni bi bili najbolji u matematici, drugi imali talenta za pevanje, treći slikali, četvrti odlazili na nekakva opštinska i gradska takmičenja. Pamet je igrala značajnu ulogu na putu do te popularnosti.

Današnji aršini su dijametralno suprotni. Danas ne moraš da uradiš ništa od pomenutog da bi postao popularan – ne moraš da učiš, ne moraš da stigneš do gradskog, čak ni opštinskog, ne moraš da pročitaš lektiru, praktično – ne moraš ama baš ništa. Osim da budeš dovoljno dugo sam kod kuće, dovoljno lud i dovoljno nepromišljen. I, naravno, da imaš dobar vaj-faj.

Zbog čega uopšte ovo pišem? Zato što slučajno saznadoh da nam se sprema novi čelendž, pod nazivom „pipkanje“, u kojem se od učesnika traži da tačno na dan 15. aprila napadaju devojčice, snime to pipkanje i podele video na društvenim mrežama. Mnogo masna fota, ako mene pitate. Ali, eto, popripazite malo na svoju decu. Da ne bude posle da nismo znali.