Duda Alapača: Moj dragi

Autorka teksta: Duda Alapača

Očekivala sam nešto nalik na savršen odmor. Mislila sam – imamo svo vreme sveta. Devet dana posle praznika. Devet dana nerađenja ničega. Valjanja po krevetu. Pustošenja frižidera dok samo sirup za kašalj i kečap ne ostanu u vratima. Neizlaženja napolje dok god minus ne popusti. Devet dana nejavljanja na telefon. Isto toliko dana u oflajnu.

Našu malu, ličnu svetkovinu protezanja po kauču, uz neznatno pomeranje – tek koliko da ne zaradimo dekubitis.
A onda je on oborio nos. Kleštima sam morala da izvlačim reči iz njega, da bih na kraju saznala kako mu nedostaje romantika. Nedostajem ja. Tri dana smo u kući i ti me nijednom nisi poljubila, rekao je. Bože, Vlado, poljubila sam te za Novu godinu… Jesi, u obraz. Pa kad sam bila našminkana..! Ok, sad nisi našminkana, zašto me ne poljubiš sad…? Što baš sad? Pa ne znam, onako – da se setim kako to izgleda kad te žena koju voliš poljubi. Onako, bez razloga. Shvataš li da smo počeli da se ljubimo samo kad imamo povoda?! Kao, rođendan je pa dođi da te poljubim. Godišnjica, ok, daj još jednom… Oooo, Nova godina..? Pa to je i treći poljubac ove godine…?! Ispunili smo kvotu, sad smo mirni do Osmog marta, ako se ne varam…?!

Ok. Jeste, ume da bude sarkastičan. Zajedljiv. Pogan. Nije to baš sve to tako. Ali da se ne ljubimo – ne ljubimo se. Romantika je nestala. Ne znam tačno kad, ali – nema je, otišla. I evo nas, tu smo, sedimo jedno pored drugog, brojimo svako svoje lajkove i tako – život ide.

Želim da mu kažem “izvini“. Izvini što sam se udaljila. Izvini što sam prestala da pričam. I što sam prestala da ti pričam. Što sve manje znaš gde sam, ko sam i čega se plašim. Izvini što ti noću okrećem leđa i što se brecam za svaku sitnicu. Izvini što ne znam šta si radio danas i što ne pitam zašto si u tri ujutro i dalje budan. Izvini što mi sve tvoje smeta i što mi je tvoja ruka na ramenu postala preteška, i što se izmičem kad me noću zagrliš i što i te i tako polubudna teram od sebe.

Izvini što zaboravljam na nas. Što se sve ređe prisećam godina koje smo proveli zajedno, i što ne nalazim ništa zanimljivo u pričama koje pričaš u društvu, u onim našim davnim anegdotama…Što ne pišem o tebi u svom dnevniku, osim kad me povrediš i napraviš neku glupost koja me dovede do ludila, do one tačke u kojoj pomislim “je li to – to, je li to čovek s kojim želim da ostarim“?

Ne znam kako smo došli do tog da više ne pričamo. Da pričamo, a da pritom ne kažemo ništa. Šta ima za ručak i kupi hleb – nisu rečenice koje će spasti jedan brak. Želim da te pitam kako si. Šta se danas lepo desilo u tvom životu? Ružno..? O čemu razmišljaš dok voziš? Na šta prvo pomisliš kad se probudiš? O čemu razmišljaš dok se briješ, gledaš u ogledalo? Bojiš li se godina? Bora? Stariš li…? Plaši li te to..? Da li pogledaš u svoju ličnu kartu i pomisliš – ne, to ne može biti… Ja nemam četrdesetidve, tri, pet… Kakve ti misli prolaze kroz glavu kada me ujutro posmatraš nalakćen na jastuku, dok se ja pravim da spavam…? Jesam li ti još lepa…? I kako je moguće da još uvek pamtiš sve one sitnice od pre toliko godina…?
Ne znam kako smo uspeli da se izgubimo. Kako smo se upleli u sivu mrežu svakodnevnice. U račune za struju. U bojler koji curi. U Bebine čizme koje propuštaju. Račune. Rate.U četvrtfinala, polufinala, finala. Kako nam je sve postalo važnije…? Kako smo zaboravili jedno na drugo, zaboga? Jer ti si bio taj koji je bio tu kad je bilo najteže. Ti, niko drugi. Tebi sam mogla da kažem sve. Mogla sam da uletim u kuću, da ti se obesim oko vrata, i ti bi, bez ijednog pitanja već znao sve. Ti si me grlio i govorio da ne brinem i da će sve biti ok. Ti. I samo ti. Ti si znao moje tajne, čuvao si ih i kada sam ja prestajala da ih čuvam. Ti si imao strpljenja kad niko drugi nije. Ti si znao otkuda svaki ožiljak na mom telu. Zašto ćutim, naizgled bez razloga. I zašto odlutam na prve zvuke violine. Verovao kada su svi odmahivali rukom. Umeo si da prepoznaš znakove, loše ljude koje sam olako prihvatala, zamke u koje sam upadala… Ti si svemu nalazio razloge, opravdavao svaki moj korak, bio na mojoj strani kad niko nije. Ne zato što sam najbolja, već zato što sam tvoja. I zato što me voliš. Kako smo onda uspeli toliko da se zeznemo? Kako sam onda uspela da zaboravim da te poljubim, a…?

Pa što sad ti plačeš, pita me. Ne znam, onako, stislo mi se. Ali ti mene nisi poljubila, zašto TI plačeš..? Pa upravo zato što te nisam poljubila, eto zato. Pa šta ćemo sad…? Ništa. Dođi ovamo. Tako. Eto ti. Sad smo mirni bar nedelju dana.