Duda Alapača: Neću ti ništa mama

Priča mi jedna moja pre neki dan kako joj mali stalno pada. Lepo napreduje, nema smetnje ali dete svako malo – padne, udari se. Ostaće posledice, veli. Pa, kol’ko je to ‘’svako malo’’, upitam. Ona se zamisli… A, eto, kaže, bar dva puta dnevno. E…? Čak dva puta…? Tu se već i ja zabrinuh. Ne za dete. Za nju.

Mislim, naše se majke nisu toliko plašile za nas. Nije se toliko mudrovalo oko tog roditeljstva. Moj otac nije morao da se nacrta svake večeri u osam nula nula da bi pomogao majci da me okupa. Ne tako davno i ja sam svoje dete kupala sama. Običnim bekutan sapunom za bebe.  Jednom rukom sam držala bebu, drugom tuš, sapun, peškir… I nije mi ispalo, ni jednom. Jer – budimo realni, nijedna majka ne ispušta svoje dete tek tako.

Moja se majka nije plašila trudnoće, ni povratka na posao, ni jaslica. Odvajanja. Nije imala kad da misli o tome da li će boravak u grupi po mene ostaviti trajne posledice.

Nije se baš bavila socijalnim aspektima mog odrastanja. Nije trčala kod lekara za svaku sitnicu. Nije dolazila u školu svakog ponedeljka i nikad joj nije palo na pamet da me ‘’zaštiti’’ od nastavnika. Nismo igrali na ‘’mrzi me profesor’’ kartu. Prelazak iz nižih u više razrede osnovne škole nije se dovodio u pitanje niti je predstavljao prekretnicu u životu vrednu pomena.

Moja majka nikada nije bila moj lični taoc niti neko kome je dužnost da me zabavlja i učini moj boravak na planeti prijatnim. Danas eto, nije dovoljno da detinjstvo bude prijatno. Ne, detinjstvo danas mora biti nezaboravno! Nezaboravno, drugovi i drugarice! Svaki dan je povod za prava mala slavlja, Njima je dosadno. Od momenta dok otvore oči, pa do odlaska u krevet, uveče, decu je potrebno animirati, ugađati im na sve moguće načine, pomerati sopstvene granice, biti blag, popustljiv, nikada ne povisiti ton, ne ugroziti njihov mali integritet ni na koji način i sve u svemu – stvoriti jedan veliki, ogromni agresivni i destruktivni ego.

Naše se majke nisu plašile nas. Ni našeg plača. S treskanjem, bacakanjem i drskošću su nekako lakše i otresitije izlazile na kraj.

Naše su majke pile svoje kafe natenane i odmarale kad dođu s posla. Mi smo se za to vreme igrali ispred zgrade s drugom decom. Drugom decom, drugarice i drugovi. Znalo se šta se sme a šta ne. Šta je dobro a šta ne. Vadi taj prst iz usta, ne čačkaj nos, ne pričaj sa strancima, ne uzimaj bombone od nepoznatog čike na ulici, skloni se od televizora, pokvarićeš oči, kaži dobardan, hvala, molim, ustani da baka sedne, budi dobar drug, ne sedi na hladnom betonu, pojedi sve iz tanjira i do osam budi kući. Eto tako smo nekako mi vaspitavani.

Pročitajte i… Duda Alapača- Sve počinje sa: „Ma samo jednu ću…“

Nedoumice su se rešavale i bez gugla, uz savete drugih, iskusnijih prijateljica. Nisu postojale škole roditeljtva, ni sve te silne knjige, forumi, grupe na fejsbuku, a opet – sve se nekako znalo. Na kraju, nismo ispali ni tako loši. Današnje odrastanje liči na trku s preponama. Čak i pre nego se rodi – kljukaj se folnom kiselinom, pij vitamine, radi dabl i tripl testove…Onda – porodi se bezbolno, bez traume, budi s bebom, doji do trećeg osnovne, uvažavaj karakter, temperament, genetske predispozicije, ne dozvoli da plače, nosi ponosno k’o da je štafeta mladosti, ne ostavljaj je samu, ne gasi svetlo, napravi mesta u svom krevetu, premesti muža u dnevnu, bdij nad njom tokom celog perioda odrastanja, ne dozvoli da joj bilo šta zafali, da se oseti ugroženo, zapostavljeno, da nema, poštuj njeno malo Ja, uvažavaj njene potrebe, preispituj se, donosi ispravne odluke, preuzmi svu odgovornost, na zasluge zaboravi, zaštiti je od sunca, zračenja, zagađenog vazduha, pasa lutalica, česmovače, izduvnih gasova, urokljivih očiju, retrogradnog Merkura, zasićenih masti i slobodnih radikala. Čisti oko zgrade, skupljaj đubre, recikliraj plastiku, kupuj organsko, sadi drveće, jer – naša deca zaslužuju bolju planetu. Ok, a šta ako ta naša planeta zaslužuje bolju decu? Mislim, pitam za drugaricu.

Tekst: Daniela Bakić