Duda Alapača: Ni pisma, nit’ razglednice

Autorka teksta: Duda Alapača

• Kaži, Dubravka. – rekla je i uzdahnula toliko duboko da sam mogla da naslutim šta sledi. Jer kaži Dubravka nikad ne sluti na dobro. Kaži Dubravka temperaturu u sobi momentalno spušta na minus pedeset i ledi krv u žilama otkako znam za sebe, jer kad mama kaže kaži Dubravka – neće da valja.

Ne znam, mama, kaži ti meni. – rekoh. Stara fora, tek koliko da kupim malo vremena i porazmislim šta sam to sad zeznula. Otišla po lekove, jesam. Platila struju, jesam. Kupila i na četvrti bez lifta joj odnela zemlju za cveće – i to.

Šta da ti kažem… nema te da se javiš… ja brinem… ali neka… majka sam, ko će ako neću ja…

MAMA!!! Čule smo se sinoć…!

To je bilo za sinoć, a gde si ceo dan…? Od jutros sedim pored telefona i čekam da mi se javiš. Da pitaš kako sam, šta radim, boli li me šta…

Okej, mama, kako-si-šta-radiš-boli-li-te-šta….? Mogu li sad da uđem u kuću…?

Dubravka, ja te molim da ne razgovaraš tako sa mnom… Izuj se…Malo obraza da imaš, došla bi da me obiđeš… Nemoj bosa… Neću ni ja živeti sto godina, biće ti žao jednog dana, kad baciš šaku zemlje za mnom…

O, ne… O, NE! Ne samo to, mama, ne počinji da igraš na “šaku zemlje“, nije fer, znaš da sam tu najtanja. Ako nije “šaka zemlje“ onda je “od kile mesa“… Od kilo mesa ga gajiš, a onda ti okrene leđa… Znači… Stvarno si postala zadušna baba. Mama, il’ pričaj il’ odo’ kući…! Jel’ tata opet…? Nije. Da te nije Nada ispreskakala nešto..? Jok. Pa šta je onda, aman…? Tišina. Ne progovara. Samo vidim kako joj brada podrhtava. MAMA, GOVORI ŠTA JE..! Ototali više! Ma…ma stislo mi se nešto… Pa šta, mama, šta je sad..? Ne znam, došla mi neka tuga. Piješ li one tvoje hormone…? Pila, ne pila, isto mi se hvata. Svaki dan – isto. Ustani, sedi, lezi, ustani, se… Po ceo dan u ova četiri zida, nemam s kim kafu da popijem… Tvom ocu je važnije pecanje nego ja… Ode jutros zorom, kaže “radi šaran“… E mislim se, radili te dabogda… A i tebe nema da se javiš k’o da se ne valja… I šta ću, ja jadna, nego da sedim i čekam. A kad je čovek dokon – svakakve misli dođu. Brinem…

BRINEM. Brinem. Ona brine! Moja majka stalno nešto brine. I kad nema šta da se brine, ona brine zašto nema o čemu da brine, jer kad je sve u redu, kad smo svi potaman – a, jok, to neće da izađe na dobro. Nema pod kapom nebeskom te brige koju ona nije prebrinula. I samo čuješ – sanjala konja – nije dobar znak, sanjala gajde – još gore, čuće loš glas, igra joj levo oko – ma ima svi da se poizvrćemo… Idi bre ženo, mislim se, šta mi samo mračiš, nađi neku zanimaciju sebi, pleti, heklaj, spremaj zimnicu… man’ se više crnih misli.

Mama, a da odemo da popričamo s nekim…? – predložih stidljivo. MOLIM…? – izbeči se na mene. Ti misliš da sam ja luda, šta li…? Nije, mama, ali… Nema ali… To mi je hvala što sam te od kilo mesa… (Jesam rekla,a…?) Pa mama, nije to nikakva sramota… Dubravka…! Ok, mama… – okrenuh ploču – a da probamo nešto drugo…? Probaj ti šta hoćeš. ja kod psihijatara ne idem. – reče i skide kecelju. Dobro. Oćeš na jogu…? Sprdaš li se ti to sa mnom…? Ne sprdam se, samo pitam. Pilates..? Okretne igre…? Džudo…? Pokemone da juriš…? Fejsbuk, mama..! Krajnje je vreme nalog da ti otvorimo. Kad krenu da pljušte statusi, bog da te vidi..! Daj neku sliku da ti postavimo… Ajde mamaaaaa, što si neka… Može s lične karte…? Ne može, tu si k’o lice s poternice, daj neku nasmejanu. Nemam nasmejanu. Pa kad si baksuz.

I šta sad…? Sad ništa. Sad imaš profil i kreni da tražiš prijatelje. Koga…? Koga god hoćeš, mama. Ajde lupi nekog da ga tražimo. Nada. Na-da. Moraš i prezime da ukucaš. Pre-zi-me. Ne, mama “prezime“, nego da upišeš Nadino prezime. Devojačko ili…? Šta mi prevrćeš očima, Dubravka, pitam te k’o čovek, nismo se svi rodili na kompjuteru! Aha! Evo je… Vidi Nade, vidi vraga…! A ‘vamo mi glumi poštenu ženu! (Mama nikako da prelomi da fejsbuk nije samo za rospije, barabe i da tu ima i čestitog sveta). E sad skroluj… Šta…? Idi dole. E tako… sad ti vidiš Nadu i Nada vidi tebe. I šta ćemo sad…? Pošalji joj poruku. Što…? Pa ‘nako, da pričate. Nazvaću je telefonom, ako mi se priča, moram li se dopisivati…? Ne moraš, ali fejsbuk ne troši impulse. A-ha. Ništa ne košta? Ni žute banke, mama. Dobro. Nado, šta radiš, Milanka je. Mama, ne moraš pisati ko si, ona zna ko si. Kako zna? Pa prijatelji ste. A, dobro. I šta sad…? Sad čekaj da ti odgovori. Dokle…? Otkud znam dokle, mama, valjda dok ti ne odgovori. Ako ti se nešto sviđa, ti stisni lajk. Ako hoćeš nešto da kažeš, komentarišeš, idi na comment. Ako nisi sigurna, zovi me, ok…? Moram da idem, mama, stvarno moram, Beba je sama kući… A jesi mi ti sad prijatelj…? Ko, ja…? Pa ja sam ti prijatelj uvek, mama. I u životu i na fejsu.

Ujutro se probudim, imam šta i da vidim. Pet propuštenih poziva – mama. Status na fejsu – veli – BRINEM. Tatu zovem – nedostupan. E pa sad i ja brinem. Samo što spustih slušalicu, kad opet zazvoni telefon, fiksni. Mama, baka te zove. Ustanem, obučem pancir, udahnem duboko i uzmem slušalicu. Kaži, Milanka. Kaži ti meni, Dubravka – osu ona rafalnu – hoćeš da ja svisnem, u grob da me oteraš…? Sinoć ni da se javi da znam da je stigla, ništa, ni pisma nit’ razglednice, a znaš koja su doba, a znaš da ideš prevozom, a manijaka na svakom ćošku, ludaka, raznog sveta… Ja… Znam, mama. Brineš.

Pišite Dudi na [email protected]!