Duda Alapača: Nije ona, nisam ja i nisi ti…

Četrnaesti februar je dan zaljubljenih. Osmi mart, dan žena. Osamnaesti maj – dan femicida. Za neupućene – femicid nije vrsta herbicida iako se u oba slučaja radi o pokušaju istrebljenja, Biljnih vaši. I žena.

Elem, ako je verovati istraživanjima, svaka treća žena u Srbiji je nekada, negde doživela nekakav oblik nasilja. Samo u prvoj polovini prošle godine, u Srbiji je ubijeno deset žena, najmlađa žrtva imala je 30, najstarija 83 godine, Svaka treća žena usmrćena je nožem. Izbodena ili zaklana, kako vam drago.
A borile smo se, nije da nismo.

Eto, recimo, borile smo se da radimo, jelda…? I ta borba nije od juče.

Nekada davno, pre ravno sto godina, u ondašnjoj Kraljevini SHS, žene su činile su 41% radno aktivnog stanovištva. I pored toga, svega 19% njih je zaista bilo zaposleno. Nisu imale pravo glasa, a važeći zakoni izjednačavali su ih s decom, maloumnicima i raspikućama. Ha..!

Nekvalifikovane, nepismene ili polupismene, slabo plaćene, opterećene domaćinstvom, i pod stalnom pretnjom otpuštanja s posla, naše prabake nisu imale mnogo izbora osim da, u sklopu prvih socijalističkih pokreta, zatraže svoja prava – jednakost bez obzira na pol i pravo glasa.

Pročitajte i… Duda Alapača- Samo da…

Ni urbane sredine (ili one koje volimo tako da nazivamo) nisu bile pošteđene. Oktobra 1920., Beograd je potresla priča o samoubistvu mlade profesorke matematike, Ružice Stojanović. Ružica je, naime, zatrudnela sa docentom katedre za matematiku, Mladenom Berićem, ali se on uoči samog venčanja – predomislio i ona, šta će, kud će – presudi i sebi i detetu. Tragedija je izazvala burne reakcije, jedni su bili za, drugi protiv ’’ljubavi pre braka’’, mlada profesorka je i posthumno doživela osudu društva, dvojni moral je još jednom izvojevao pobedu nad ljudskošću, i ženu, kakva god da je, nanovo proglasio krivom.

Brak kao institucija podržavao je patrijarhalan položaj žene. Za muškarce je bila rezervisana sfera javnog života, dok se ženama prepuštala briga o domaćinstvu.

Neravnopravnost žene nije bilo teško uočiti: muškarcu je bio dozvoljen slobodan život pre braka a ženi ne. Brakovi su se sklapali iz interesa, umesto iz ljubavi. Kao jedan od načina prevazilaženja krize u braku, ženu je bilo potrebno ’’ osloboditi roditeljskog tutorstva, vaspitati je za rad u kući, podsticati njenu privrženost porodici, ali joj istovremeno pomoći u odabiru profesije i popraviti njen položaj u građanskom pravu, odnosno – staviti je u ravnopravan imovinskopravni položaj s mužem’’.

Ženski pokreti su zahtevali da se poziv žene i majke prizna kao produktivan, da se prizna ekonomska nezavisnost udatih žena, jednakost roditeljskog staranja nad decom, te da se i ženskoj deci omogući da nasleđuju imovinu od svojih roditelja. U periodu do Drugog svetskog rata, ne samo da nije došlo do ostvarenja prava, već su pojedina, do tada stečena, bivala oduzimana: zabrana primanja žena sa višim i visokim kvalifikacijama u službu na železnicama i poštama, oduzimanje dodatka na skupoću ženama čiji su muževi bili zaposleni u državnoj službi, uvođenje celibata za učiteljice, uskraćenje prava zdravstvene zaštite u slučaju bolesti i porodiljskog odsustva i dr.

Kada je, novembra 1939.godine zahtev za pravo glasa konačno stavljen pred Vladu, delegaciji Ženskog pokreta je rečeno da isti neće biti prihvaćen, jer su ’’žene jedna nepoznanica u političkom životu, a današnje vreme nije pogodno za eksperimente’’.

Da li smo i osamdeset godina nakon toga – samo eksperiment..?

Da li nas patrijarhat i dalje gura u stranu? Da li se i same pomalo sklanjamo? Da li, od silne želje da se nekome dopadnemo, banalizujemo sopstvenu rodnu pripadnost…? Da li nam je, svrstavajući nas u kontekst objekta, samopoštovanje oduzeto ili smo ga se same odrekle? I od kada je silikon postao merna jedinica za ženstvenost?

U poslednjih sto godina nam je dato štošta – više ne peremo ni veš ni suđe na ruke, na platnom smo spisku mnogih kompanija, školujemo se i učimo, nasleđujemo i ostavljamo u nasleđe. Ipak, i danas postoje očevi koji imanja radije ostavljaju sinovima, i neke avlije u kojima se puca iz pušaka kada se rodi muško čeljade, i neke žene koje, ma šta radile, ma koliko se trudile – nikada neće biti dovoljno dobre ni ocu, ni mužu, ni sinu, ni bratu. Da zlo bude veće, verovatno ni rođenoj majci..

I tako polukvalifikovane, polupismene, poluplaćene, opterećene domaćinstvom, i u stalnom strahu – jesmo li zaista dobile ili izgubile…? Svaka treća ženo, zašto i dalje ćutiš…? Jer ako nisam ja, i nisi ti i nije ona, a ko je onda, zaboga…?

Tekst: Daniela Bakić