Duda Alapača: Odaziva se na „mama“

Autorka teksta: Duda Alapača

Nakon što smo se na jedvite jade „sveli“ na dva kofera, jedan veliki i jedan mali, jednu omanju torbu za „razno“, još jednu malo veću s lekovima, i nakon što sam krišom, u poslednjem trenutku munula kesu od tri kile praška za veš u gepek, i kad smo Bebu nakljukali tableticama protiv mučnine, a ja po šezdesedsedmi put proverila da l’ termos dobro dihtuje – odmor je mogao da počne.

Srećan put, rekla je Gaga. Lepo se provedite. Hoćemo. Šalji mi sličice. Hoću. Nemoj da vičeš na Vladu. Neću. I nemoj da hejtuješ sve oko sebe. Budi pozitivna. Biću pozitivna – obećala sam i izljubila je kao da se za vijeki vjekov rastajemo. Pišiiiiii… – mahala je dok nismo zamakli za krivinu.

Ok. Obećala sam – neću da hejtujem. Evo, neću napisati ni reči o apartmanu koji je poslednji put okrečen kad je Papandreu izaban za premijera. Ni reč o tome da nam je osigurač iskakao svaki put kada bismo istovremeno upalili klimu, bojler i TV, pa smo mogli da biramo. A čega je prosečan čovek na odmoru u stanju da se odrekne – za „tričavih“ šezdeset evra dnevno – da li da sedi usoljen k’o sardina na prijatnih 25 stepeni i gleda vesti na jeziku koji ionako ne razume, ili da se okupan i čist preznojava ispod klime koja ne radi? Ali okej – rekla sam da neću i neću. Neću ni o tome da su me sačekala četiri plitka i četiri duboka tanjira, jedna činija za salatu i šerpanja u kakvoj moja baba nije ni pomije skupljala.

Ni reč o tome da je kupatilo bilo, bože me oprosti, da si kamenac mogao špahtlom skidati, a kuhinja postavljena u mimohodu između predsoblja i sobe, taman vizavi vecea (izem ti majstora koji te zidao), a velika ringla grejala toliko da sam mogla komotno da pristavim vodu za kafu, odem na plažu, otplivam do susedne Sitonije i nazad, osušim se, u povratku svratim na pijacu i stignem taman kad voda baci prvi ključ. Neću ni o tome kako je Vlada zaslužan za naš smeštaj jer je opet naseo na slike koje su mu slali na mejl, ne pomislivši pritom da baci pogled i na neku recenziju o pomenutim apartmanima na Bookingu i tome slično, jer te komentare pišu verovatno hejteri poput mene kojima ne možeš ugoditi, pa da si bog. Ali kao što rekoh, o tome ni reč – idemo dalje.

Jer, reč je o tome da mi je rečeno da ću se odmoriti. Da odmor služi da čovek odspava duže, napuni baterije, uživa, digne sve četiri u vis, pusti mozak na otavu i tome slično. Ono što su zaboravili da mi kažu (a u dubini duše sam i sama slutila) je da za majke odmora nema. Majke su kao dragstori, s radnim vremenom od nula do dvadesetčetiri. Otkako smo pošli, nije zaklapala: mama, gladna sam (negde na petom kilometru od kuće), mama, muka mi je (nedugo zatim)… mama, piški mi se… mama, koliko još ima… (nema još puno, spavaj, mico)… ali mama, ne spava mi se… I tako su se redom smenjivale „gladnasammukamijepiškimise“ faze. Dok nismo stigli. Konačno, pomislila sam. Eto nagrade za pravedne! Ima sad da je bućnem u bazen (dobro, imali smo neki sprčeni bazenčić u dvorištu), a ja lepo da danem dušom. Jeste, al’ malo sutra. Hello, is it your kid? – spopade me madam Eleni, gazdarica, jelte. Jes, jes, moje je dete. Ne može, veli, bez roditeljskog nadzora u bazen. Ali ona zna da pliva. Nema veze, razmaha se Eleni, pravilo je pravilo – jedan roditelj mora da vodi računa o detetu dok je u bazenu. Ok, razumela, ček’ da vidim šta radi onaj drugi roditelj… nek sedne lepo pored bazena pa neka pazi dete dok se ja raspakujem. Vlado, Vla… Eto ti ga sad…! Zasp’o! (Pravilo broj jedan svakog porodičnog odmora nakon svakih osam sati vožnje, ocu i glavi porodice omogućiti nesmetan san u trajanju od dva do dva i po dana). Ok, spremim se, siđem dole, sednem kraj bazena, kao – pazim dete, a belu mačku ne vidim koliko mi se spava. Stavim one naočare, aj’ kao malo ću samo da zažmurim… aha, kako da ne…“mama, ona seka me prska…!“ Pa, prskaj i ti nju! Mama, kaćeš ti u bazen… sutra… ali, mama, obećala si… umorna sam, mila… ali, mama! Bebo, ako progovoriš još samo jednu, iste sekunde ideš u sobu! (Ok, osudite me sad, ali i mi, majke, imamo dušu). Mama, opet me prska! Mama, kaki mi se – šapnu mi. O, bogo… evo ti ključ od sobe… Mama, ajde sa mnom, stidim se… Čega? Koga? One dece tamo, mama… Dece, ima još dece? (Kasnije saznadoh da ih ima toliko da sam mislila da smo greškom upali u dečije odmaralište u Čanju). Mama… vece je ružan… znam, sine, obrati se tati… mama… mnoooogo je ružan… Mama… MOLIM!? Ovde nema papira. Baš me čudi… Vlado? Molim? Ovde nema papira… Eleni… Yes, please? Ovde nema papira.

Elem, nekako pregurasmo taj prvi dan. Sutradan, nakon što otkrih sve strateške tačke primorskog gradića – supermarket, pijačicu, mesaru i apoteku, život polako krenu dalje, svojim uobičajenim morskim tokom. Mama, peče me pesak, mama, daj mi sendvič, mama, gladna sam, mama, kupi mi sladoled, peraje, masku, dušek, krofnu, kupaći… Imaš dva kupaća… Ali nemam gornji deo… Šta će tebi gornji deo, pobogu, deset godina ima i ona mi hoće gornji deo… Ali mama, sve devojčice imaju gornji deo… Dudo, daj detetu svoj gornji deo, tebi ionako ne treba – oglasi se Vlada. (hahaha, kako ponekad ume da bude vickast!?). Bebo, nemoj duboko! Tu, da mogu da te vidim! Inače, toliko sam puta izgovorila „nemoj duboko“ i „izlazi iz vode“ da će ovaj stranjski svet pomisliti kako su nam to nekakva lična imena, šta li… Dođi ‘vamo da te namažem, vidi… Ju,ju,ju, evo je već prigorela, Vlado, pa jesam ti lepo rekla da je namažeš… Izlazi iz vode, čuješ šta ti kažem? Je l’ ovo odmor, ljudi moji? Jesam zbog ovog radila godinu dana? Da dođem na more da „doradim“ još malo, neplaćenog, prekovremenog? Ti nas dovez’o i ti si kao svoje završio? Za jedno pet dana češ početi s kondicionim pripremama za povratak kući i to je to, jelda? Od tebe – dosta? E, pa neće da može! Ja ću vozim nazad, a tebi evo dete pa vodi računa! Nisam došla na odmor da se svađam, došla sam da odmorim, da šetam, da pročitam koju knjigu… Jeste… slušaj me dobro, diko, ono tamo dete je tvoje kolko i moje. Ja do podne, ti od podne, uveče možemo i da delimo starateljstvo. Ako nećeš, ima da se spakujem pa vi posle lepite oglase po banderama. „Nestala žena, srednjih godina, plave kose i očiju, metar sedamdeset, odaziva se na MAMA“.

Pišite Dudi na [email protected]!