Duda Alapača: Ona spava

Spava sad, rekla je Sandrina majka i pažljivo zatvorila vrata. Lekari su rekli da treba mnogo da se odmara, dodala je. Nisam znala šta da kažem. Smesti se ti, dušo, sad ću ja…rekla je i odgegala u kuhinju. Sedela sam na kauču, zagledana u njene fotografije. Bile su posvuda, na malom stočiću, komodi, zidovima… Na svakoj je bila nasmejana, srećna. Niko nije mogao ni da nasluti da se godinama borila s depresijom. Niko nije mogao da pretpostavi zašto bi jedna uspešna, voljena mlada žena, žena pred kojom se život prostirao kao šareni ćilim – za sebe izabrala teži put – put prepun strahova, preispitivanja i povlačenja u sebe. (Pročitaj: Duda Alapača: Šta ćemo za gospođu)

Sandra je bila školski primer dobrog deteta. Deteta kome su sva vrata bila otvorena. Devojke pred kojom je bila svetla budućnost. Žene prema kojoj je život bio široke ruke. Ali depresija, depresija vam je jedna lažljiva poganština. Reći će vam da ništa ne valjate, da ne vredite pet para šarenih, da ste nesposobni, da nikog nije briga za vas i da ste na ovom svetu – sami samciti. Čak i ako u dubini duše znate da sve to nije istina, čak iako imate roditelje koji vas vole, prijatelje, poznanike – naći će načina da vas uveri u suprotno i obmane. Da vas preotme od ovog sveta i pretvori u utvaru.

Nisam znala kakvu piješ pa sam nam skuvala gorku, reče majka i spusti tacnu na sto. Ja pijem gorku otkako su mi našli šećer, dodade. … I meni je ok gorka, rekoh i srknuh kafu. Znaš, reče ona, stalno se pitam… otkako se s njom desilo… da li sam mogla nešto da učinim…? Da li je moguće da ništa nisam videla…? Kakva sam ja to majka, kad ne poznajem svoje dete…? Rođeno dete… Šoljica zadrhta u njenoj ruci. Nemojte tako, rekoh. Niste vi krivi. Niko nije kriv. Depresija se pretvara. Niko ne može tek tako da je vidi. Ima…ima stotinu lica… Ona podiže pogled. Nikad mi ništa nije rekla, reče. Nikad ništa. Ni reč.

Znam, pomislih. Depresivni ljudi ne vole da govore o tome. Depresivni ljudi su vrlo verovatno najveseliji ljudi koje poznajete. Oni ne dopuštaju da nešto procuri napolje, nikada ne daju naznake i ne šalju pozive u pomoć. Depresivni ljudi, pravi su majstori obmane i neće vam reći ništa. Čak ni ako ih lepo zamolite. Dok ne bude kasno. Ili im se ne posreći pa se vratite s vikendice dan ranije i zateknete ih u krevetu onako kako ni jedna majka ne želi da zatekne svoje dete. Nikada. (Pročitaj: Duda Alapača: Savršeno nesavršena)

Zašto? Zato što ne žele da brinete. Zato što misle da nećete razumeti. Zato što ne žele da vas podsećaju na sopstvene ambise. I zato što znaju da ljudi ne vole teške priče. Reći će vam da su dobro. Ako vam kažu da su loše, osećaćete obavezu da im pomognete, da im se nađete, a oni ne žele da budu teret.

Niko nije znao, rekoh. Niko nije ni mogao da zna… Samo je jednom bila neraspoložena… sećam se – sedele smo u onoj bašti u Kralja Milana… pitala sam je, Sandrić, je li sve ok… Sve ok, rekla je. Samo baš mnogo radim ovih dana, ubi me posao… Ali biće sve dobro, dodala je. Znaš mene, kad se dobro naspavam, ima da budem kao nova, rekla je i namignula mi.

Tada, nažalost, nisam znala ono što sada znam – da je ta naša zajednička kafa i to popodne koje smo provele zajedno, bio samo njen način da sačuva sliku koju sam imala o njoj, onakvoj kakva je bila nekada, pre nego što je sve počelo. Pre nego što su stvari krenule nagore. Pre nego što joj se ceo život pretvorio u jedno veliko ne znam, ne mogu i nemam.

Posle toga smo se, s vremena na vreme, čule. Nikada nije pričala o sebi. Ni o izložbi koju je pripremala. Jedan deo nje nikada nije želeo da prizna da je talentovana i da ima dara… Taj isti deo nije voleo da priča o tome. U njenim očima, drugi su nekako uvek bili bolji. Ma pusti, govorila je, slike k’o slike, žao mi je što sam se uopšte cimala, nije vredno priče, veruj mi, nego, kako si ti..? Kako deca…? Skaču po živcima, a…? Pišeš li šta mimo onog redovnog…? Čitam te, da znaš.., rekla bi i vešto prebacila lopticu na moj deo terena, daleko od neprijatnih pitanja, saveta, predloga. Daleko od svega. I tako blizu ponora.

Izbegavanje je potrajalo. Ja sam planirala, dogovarala, ona – odlagala i nalazila izgovore. Umorna sam, govorila je. Strašno me boli glava… Mislim da me hvata prehlada… Kao da ću da se razbolim… – bili su samo neki od načina da se opravda. Posle… posle je došla korona i niko se ni sa kim više nije viđao. Svi smo se sveli na najbliže, najneophodnije. Ljude, mesta, okvire. (Pročitaj: Duda Alapača: Šta sam ono htela)

Ideš već, upita njena majka. Idem, moram, znate kako je, stotinu obaveza… Ona odmahnu rukom. Meni ne moraš da se pravdaš, dete. Znam ja kako vi danas živite, trk tamo – trk amo. Reći ću ja njoj da si navraćala… kad se probudi. Pozdravite je puno, rekoh. I ne brinite ništa, molim vas, biće ona u redu. Samo neka se dobro naspava.