Duda Alapača: Ovaj ples dame biraju

Autorka teksta: Duda Alapača

Ok, zlatno je pravilo svake veze da svoje muškarce prihvatimo u integralnoj verziji, baš onakve kakvi jesu. Da ne pokušavamo da ih menjamo po svaku cenu, utičemo na genetski kod, raspored hromozoma i tome slično. Jeste, al’ ima još jedno zlatnije pravilo – da muž i žena treba da imaju i neka zajednička interesovanja, stvari koje utiču na bliskost u vezi.

Kad kažem „zajednička interesovanja“, ne mislim na zajedničko dete, zajednička letovanja i zajednički račun u banci. Mislim na povremene radnje koje bračni subjekti izvršavaju zajedno i istovremeno, a na obostrano zadovoljstvo. Pritom, seks nije na listi tačnih odgovora, ako vam je to prvo palo na pamet, a znam da jeste.

Mislim na sitnice. Mislim na ono kad muž i žena odu u šetnju, ili u bioskop, pozorište. Ili kad, daleko bilo, upišu kurs italijanskog, ili imaju zajednički hobi. A šta mi imamo zajedničko, šta…? Osim maloletnog deteta, deset polupansiona u Baškoj vodi i stodva’estri evra u banci…?! Ništa, eto šta.

– Znala si za kog si se udala – rekla je Gaga. Znala si da si se udala za tipičnog balkanca. Kuća, pos’o, trosed, tanjir, spavaća. Ništa dalje i ništa više od toga. Nemoj sad da se ponašaš kao oni napaljeni klinci kad kupe raspalog Stojadina za trista evra pa krenu da ga budže, da bude Bemve. Džaba bilo i alu felne i klima i zatamnjena stakla, nema te ful opreme što će da ga nabudži. Jednom Stojadin – uvek Stojadin. I što pre to shvatiš, to će ti život biti lepši.

Auuuu, krasan mi je to život. Dođe s posla, ruča, izvali se na kauč, malo daljinski, malo mobilni i aj’ zdravo. Ne može to tako…! Neću tako…!
– A šta hoćeš…? – upita Vlada.
– Hoću tango.
– Molim…?!
– Tango. Hoću da idemo, ti i ja, zajedno u školu plesa, na tango. Eto, to hoću.

E pazi sad, da sam rekla da želim da se poklonimo bogu Šivi u Zlatnom hramu, ili odemo u Indiju na ritualno kupanje u reci Gang, pa i ajde de. Ali on me je pogledao… pa ne znam ni ja kako to da opišem, ali kao da sam mu predložila grupni seks s pripadnicima Zulu plemena. Da zlo bude veće, u kući nam se baš tad zatekao njegov teča Budimir iz Leskovca, vršilac dužnosti daljeg rođaka sa sela, i to istog onog sela u kome su Stojadini i dalje vrlo cenjeno prevozno sredstvo.

– Kude, snajka, da odiš..? – ubaci se i ničim izazvan Budimir u diskusiju.
– Ma nigde, tečo, to nešto Duda samo onako. – reče Vlada.
– Nije „nigde“ tečo, hoću da ga vodim u školu plesa.
– Aaaaa, pa ti umeš da plešeš, dete. Plesali ste na svadbu.
– Nismo plesali na svadbu, tečo. To je bilo prvenstvo Balkana u borilačkim sportovima, a nije ples džudo pa ko će koga pre da obori.
– Kude ti je to tango… – zamisli se teča.
– U plesnu školu. – počeh i ja da se od muke, gađam s padeži.
– A što na džudo ne odite…? – predloži teča i to reče d-žudo, onako po Leskovački, kao da DŽ ne postoji, kao da se D i Ž u životu videli nisu, nego je svako slovo za sebe. D-žudo.
– Ne razumeš, tečo… nije u tome stvar… Ona hoće da radimo stvari zajedno.
– Soproštenjem, snajka, kad ja odem si dom, a vi…
– Samo ti sedi tečo, tango je u nedelju.
– U nedelju..? – oglasi se Vlada. – Ne mogu u nedelju.
– Što, sigurno nešto radiš nedeljom…?
– Ima utakmica….
– Pa da! Znala sam! Ima utakmica. Kao da je utakmica najvažnija stvar na svetu…?!
– Ne nego je tvoj tango najvažnija stvar na svetu…!? E nećeš me naterati, pa da mi je poslednje u životu…!
– Jel’ tako…?
– Tako.

Ok. Čovek neće da se menja. Hoće da ostane Stojadin. Brdoviti balkanac. Planinska sorta. Ok, kapiram. Ne znam samo gde mi je pamet bila kad sam birala. O čemu sam mislila, šta sam zamišljala…? Da će zbog mene postati Be-em-ve…? Da ću moći da popravim sve ono što je njegova mama godinama krivila…? Da će igrati tango…? On i tango? Ha…!

Ne znam ni ja otkud mi tango. Nisam čitala u novinama, nisam gledala film, niko nije podelio na fejsu nekakav video klip ni ništa slično, nije mi Gaga rekla, al’ eto – došlo mi nešto. Došlo mi nešto da plešem. Ne. Da plešemo. MI, da plešemo zajedno. Da imamo neku igru, samo našu. Da, kad budemo stari i i bagavi i nikakvi, kažem „a jel’ se sećaš onda kad smo plesali tango“… Htela sam da mu proširim vidike, dodam dašak romantike ovom našem životu, ali čovek neće – pa da mu je zadnje. U redu. Biće ti zadnje. Ovaj ples dame ne biraju.

Nisam više pominjala tango. Zapravo nisam više pominjala ništa. Ćutala sam k’o zalivena. A kad ceo dan ćutiš, svašta stigneš da uradiš. I da odgledaš seriju, i da odeš po dete, i da ispeglaš onu kamaru veša, i knjigu da pročitaš, sve… Shvatila sam da i to ćutanje ume da prija i da se živeti može bez ijedne reči. Teča je, soproštenjem, odeo u dom, pa više nisam morala da otvaram usta zbog radi reda.

Prvog dana je ćutao i on. Drugog dana je već vodio beskonačne monologe, koristeći različite stilske figure, a naročito slovensku antitezu, čestu u narodnim epsko-lirskim pesmama, prilikom koje subjekat sam postavlja pitanje i sam odgovara. „Šta hoće? Hoće tango. Zapela za TANGO…E pa neće moći…“ U subotu sam ceo dan bila kod mame pa se nismo ni videli. U nedelju mi je poslao poruku.
„Dobro, snajka, kude ti je to tango..?“

Pišite Dudi na [email protected]!