Duda Alapača: Pa da krenemo polako…

Zavidim onima koji umeju da letuju. Nije to samo sesti na plažu, a ne… Treba čovek da zna da odmori. Onako – k’o čovek, ljudski. Ja eto, ne umem. Ne umem ni da krenem na odmor k’o čovek. Mene nervoza uhvati nedelju dana pred put. Pa kako ćemo, pa šta ćemo, pa gde su nam pasoši, pa šta bi s onim suncobranom od prošlog leta, kako to da samo mi gubimo dušeke, ja, kad sam bila mala – letovali smo s jednim dušekom dok se nisam udala.

Civilizovan se svet pakuje na civilizovan način. Mi – k’o divljaci.

Te gde mi je majica, koja majica, ona, kako ne znaš koja… pa gde su mi papuče, ne znam, nisam te ja rodila da moram da znam gde ti je šta, misli malo o svojim stvarima, jednom. Jesi spakovala brufen..? Jesam, brate mili. A diklofen…? A nimulid…? Šta će ti nimulid, nećeš mi se tamo valjda kočiti. Pa ne znam, nešto me leđa žigaju. Sad su našla da te žigaju, celu zimu – nikom ništa – i eto, baš sad te žigaju…!? Jel’ ti misliš da ja planiram ka’ će da me strefe…? Ne, ali… mogao si se i ranije malo pozabaviti tim tvojim leđima, nije to boljka od juče pa da ne znaš šta može da te snađe – tamo. Jesi nam uplatila osiguranje? A što uvek ja…? Zato što ja nemam vremena, eto. Da nećeš ti da odvezeš auto kod majstora…? Da nećeš ti da mu izbalansiraš trap…? Mogao je i taj trap na vreme da se izbalansira a ne dva dana pred put… Mogla si i ti da ubaciš ove majice u mašinu dva dana pred put, a ne da nosim mokre, sve ima da mi se ubuđa do mora. Praćemo tamo, šta skačeš odma’…? I nemoj da mi trpaš u taj kofer sve što ti padne šaka. Ionako svaki put menjaš dve majice i dva šorca, sve ovo drugo džaba teglim. Tegliš..? Pa ne nosiš u rukama, stavimo u gepek i šta nas briga. Ako zatreba – tu je.

Pročitajte i… Duda Alapača: A nema još osam

I sve tako, on jednu – ja deset. On deset – ja sto. Nikad još nismo na put krenuli k’o ljudi, s dva mala kofera i eventualno nekom torbicom preko ramena. A ne! To se tovari k’o da ne planiramo da se vraćamo pre dvehiljadetridesetosme. Najmanje. Al’ dobro. Davno nije nam prvi put, nije, zdravlja bože, ni poslednji. Ali ako se ne posvađamo pred put – ništa nismo uradili. I onda, dabome, ćutimo. Tamo negde sve do naplatne rampe u Šimanovcima. Onda on pita “jesi ponela pasoše“. Onda ja po stopedesetosmi put proverim svoju torbu. Jesam, kažem. Onda još malo ćutimo, a ja ‘oću da svisnem od svih stvari koje on usput radi a koje mene, isto tako usput, nerviraju.

Jel’ možeš da ostaviš taj telefon dok voziš..? Jel’ možeš da smanjiš klimu..? Jel’ možeš da zatvoriš taj prozor, ubi me promaja…? Jel’ možeš da promeniš stanicu…? Jel’ možeš da svratiš na pumpu…? Jel’ možeš da mi staneš da izađem lepo da se vratim kući dok još nismo prešli granicu, pa da se sita i natenane odmorim bez vas…?

I tako, tek kad pređemo granicu, tenzija popušta.

Više se ne brecam na vođu puta, umesto toga – krenem da premotavam film u glavi. Šporet isključila – jesam. Peglu – jesam. Veš mašinu – i to. Vodokotlić zavrnuli – jesmo. Cveće zalili – jesmo, pa sad – šta mu bog da za ovih deset dana. Terasu zatvorili – jesmo. Prozor u spavaćoj otškrinuli na kant – da se ne podavimo kad dođemo – jesmo i to. Negde kod Babine grede, setih se kupusa. Jesi ti prosuo onu šerpu, pitam. Koju šerpu..? Šta koju, onu sa slatkim kupusom što ga niko nije tak’o od ponedeljka. Nisam. Nisi..?! Nisi mi rekla. Rekla sam ti sto puta! Hoćeš poruku da ti pokažem, da vidiš da sam ti rekla…!? Nisam pročitao, šta sad..? Ti stvarno misliš da ja imam kad da mislim o tvom kupusu..? Nije to bio samo moj kupus, i vi ste jeli. I nije bio nešto, kaže. Šta ti to znači..? Povadite svo meso, posle vam “i nije nešto“. Znaš kako će to da se usmrdi dok se ne vratimo…? Neka će, u frižideru je. Pa da, a to što cela kuća ima da bazdi – to nikom ništa. Smaraš, ej, zaboravi kupus, idemo na odmor, helou….

Pa da, najlakše je to tako “zaboravi kupus“, zaboravi i račune, zaboravi sve, isključi mozak i odmori, pa posle, kad se vratimo – šta bude – biće. Pa jeste tako, kaže on. Pa nije tako, kažem ja. Nemam prekidač u mozgu da mogu samo tako da se prešaltam. A valjalo bi ti, kaže on. Ne znam, valjda bi valjalo, kažem ja. I onda tako neko vreme ćutimo. Onda on uzme telefon u ruke. I onda sve krene ispočetka. Ostavi taj mobilni, kažem. Ostaviću. Ostavi sad, ovog trenutka. Ne mogu ovog trenutka, moram da vidim kuda idemo. Kako smo nekada išli bez džipies-a…? Hoćeš ja da vozim…? Ne, što..? Onda drži taj volan s obe ruke, ok…? Nije mi  dobro kad radiš tri stvari dok voziš….  E, a jel’ možeš da mi staneš da izađem lepo da se vratim kući dok još mogu, pa da se sita i natenane odmorim bez vas…? Aj’ pliz. Taman da bacim onaj kupus, da ne razmišljam. Ok…?