Duda Alapača: Pile…ponekad

Autorka teksta: Duda Alapača

Prvo me probudila veš mašina odozgo. Onda je komšija odozdo dozivao ženu da mu baci ključ od garaže. Onda se Vlada uvukao u krevet i poljubio me u potiljak. Moram da idem, rekao je. Gde..? Na posao. Ali subota je. Moram nešto da završim. Zaključaj nas kad izađeš, rekla sam i okrenula se na drugu stranu.

Kad sam ustala – nije ga bilo. Beba je sedela na tepihu i gledala crtaće.
– Mama, kad će Luka da dođe? – upitala me.
Luka je, inače, drugar iz razreda, debeljko jedan koji ne zaklapa, samo melje i melje, priča k’o veliki. Živi tri ulaza niže, otkako je počelo ovo hladno vreme više je kod nas nego u rođenoj kući. Želi da bude kuvar kad poraste.
– Mama, pitala sam te nešto, ponavlja Beba. U jedan, kažem. A je l’ može u jedanaest..? Ne može u jedanaest. Pusti me prvo da popijem kafu. Deca mi vikendom teško padaju pre prve kafe.
Mislim, ok je on dete, ali je… dečak. Glasan. Skače. Ne drži ga mesto. Postavlja pitanja. Raspušten, rekla je moja majka kad ga je upoznala. Nije raspušten, branila sam ga, samo je… slobodan. Ali sva su deca danas takva, mama. I meni je trebalo vremena da se priviknem na to što mi uleće kao torpedo u kuću I što se ne libi ničega, što bi sve da proba, pipne, što mi otvara frižider, zaviruje u šerpe i ne mari mnogo za red. A onda mi se, nekako, uvukao pod kožu.
– Mmmm, projice…- rekao je još s vrata.
– Hoćeš da pro…? – upitala sam a on je već zadovoljno mljackao.
– Hoćeš da zaliješ, Luka…? Mleko..? Jogurt…? Pivo…? – Smejao se mrvavim ustima punim proje.
– Ahaha, pivo… ahahaha… pa ja ne pijem pivo, ja sam mali.
– Zatvori usta, ljubim te, nema pola sata kako sam usisala.
– A šta to spremate?
– Spremam krompiriće. I pile.
– I moja mama sprema pile. Ponekad.

Tajac. Knedla. Izdaleka znam priču. Skromno žive. Tata je često na putu. Lukine patike su stare, nasleđene. Progledale na prstima još kod prvog vlasnika. Trenerka ima rupe na kolenima, nogavice jedva da prekrivaju članke.
– Hoćeš još projica, Luka?
– Ne mogu, ješćemo pile kasnije.
– Ajmo žmurke, Luka – predlaže Beba i već mu veže maramu oko glave. – Pet, deset, petnes’, dva’es…
– Nema skrivanja u ormaaaar – dovikujem iz kuhinje. Posle desetak minuta, igra se završava. Luka mi pravi društvo.
– Šta vam je ovo…? – pita me.
– Traka. Za trčanje.
– Za trčanje…? – čudi se. – A što trčite u kući, što ne idete napolje?
– Dobro pitanje, malac. Zato što nemamo vremena, ovako nam je lakše.
– A jel’ mogu da trčim?
– Možeš, samo ne pojača…
– Uuuuuu, pa ovo baš brzo ide… Vau…! – oduševljen je. Iz nekog razloga, sva deca se oduševe našom trakom za trčanje. U prolazu mu gurnem parče pršute u usta.
– Mmmmmm, kaže i nastavlja da trči.
– Luka, siđi, buni se Beba. Hajde da se igramo. – Luka poslušno silazi s trake. Mala baš ume s muškarcima.
– Luka, kad ti je mama rekla da dođeš kući?
– Kad ručam.
– Misliš, da dođeš na ručak…?
– Ne… – reče Luka i nastavi da vozi autić prateći šare po tepihu. – Mama danas ne pravi ručak. Nije primila platu.
– Ok, onda ćemo ručati svi zajedno.

Sedamo za sto. Luka jede s apetitom. Ne pravi pitanje – voli sve i sve mu se sviđa. Beba se, za razliku od njega, prenemaže. Luka ne ostavlja ništa u tanjiru. Beba toliko da mogu još troje da nahranim. Posle zovemo Lukinu mamu. Luka traži da je pustimo na spikerfon. Tako može da se igra i da priča. Kad imaš deset godina – nema se vremena za gubljenje – jasna stvar. Lukina mama je prijatna. Tiha. Gotovo nečujna.
– Jel’ sluša…? Ne pravi nered…? Sigurno? Slobodno vi meni recite.
– Super su, ne brinite ništa. Neka ga još malo.
– Još malo…? A ja ga čekam da ruča.
– Mama, ručao sam… – dobacuje Luka u prolazu.
– Platićeš mi kad dođeš, šta sam ja rekla o tom tvom ručanju po tuđim kućama…?
Luka nema kad da objašnjava. Preuzimam stvar u svoje ruke i uspevam da se izborim za još sat dva igranja. Može do pet, saopštavam im odluku. Jeeeee, do peeeet..!!! – skaču od sreće. Deci tako malo treba.

Pet i petnaest je. Povaljani smo na trosedu. Gledamo film o Betovenu, velikom, balavom bernandincu. Lepo nam je. Ne forsiram fajront, javili smo mami da će ostati još malo.
– Jel’ imate nešto slatko…? – pita me Luka.
– Nemam.
– Ni keks…?
– Ni keks.
– A neku malu čokoladicu, tako nešto?
– Nemam vala, Luka, prijatelju, ni kocku šećera. Ajde sutra je nedelja, napraviću neke kolače pa te zovem, može…?
– A jel’ možete da napravite mafine? S malinama…?
– Mogu mafini s malinama.
– I s malo čokolade odozgo…?
– A da nemaš muzičku željicu možda…?
– Muzičku šta…?
– Ništa, zaboravi. Mislim da sad treba da kreneš. Mama će se ozbiljno ljutiti pa te neće pustiti da dođeš ponovo.
– Neće se ljutiti. Rekla mi je da mogu da ostanem koliko hoću. A jel’ znate vi da pravite gibanicu…?
– Znam, što…?
– Ništa, onako samo pitam. Ja mnogo volim gibanicu.

Kupi sitni sir, tipkam Vladi poruku. I pola kila kora. I požuri. Imamo gosta na večeri.