Duda Alapača: Požuri polako

Juče me je jedan pozamašan delija iz golfa iza mene dobro opsovao. Nisam ga čula, budući da mi je prozor bio zatvoren, ali retrovizor je simultano preveo sve ono što je imao da mi kaže. I upiranje rukom u semafor na kome je već čitavu milisekundu bilo zeleno, i pomen mile majke, sestre i krajnje instance – odnosno onoga ko mi je dao dozvolu. Mislim, znate već kako mi to redno i sve po spisku umemo. I to samo zato što nisam krenula istog trenutka kada je žuto reklo svoje. Đe gori, buraz…? Nisam krenula. Hoćeš li me ubiti ili šta..? (Pročitaj: Duda Alapača: Skoro pa ljubavna priča)

Mislim, stvarno. Neće nam glave doći ni virus, ni nuklearka, ni globalno zagađenje – pomrećemo od nestrpljenja. Svi redom. Pomrećemo i pre vremena, zato što ne volimo da čekamo ništa – pa ni tu smrt.
Umišljaš, kaže mi dete. Ne umišljam, majke mi. Znam o čemu govorim. Znam taj luđački pogled, viđam ga posvuda. Gde god se okrenem, viđam nestrpljenje – u svim svojim agregatnim stanjima.

Duda Alapača: Požuri polako

Nestrpljiva smo sorta. Ja jesam. A i ti si. Ujutro dok čekaš da provri voda. Da muž konačno izađe iz kupatila. Šta radi tamo toliko dugo, pitaš se dok proveravaš mejlove, pre prve kafe. Gledaš na sat. Izlećeš iz kuće. Lupkaš prstima po volanu. Izbacuješ glavu kroz prozor da proveriš zašto svi tako mile. Pa šta ako je pala kiša..? Menjaš stanice jer ne možeš da čekaš da prođu reklame. Plaćaš kablovsku samo da možeš da premotaš fim kad god poželiš. Osvežavaš novosti na fejsbuku svaka dva minuta. Kolutaš očima dok čekaš da nesposobni čovečuljak iz kućice podigne glupu rampu. Ponovo lupkaš prstima. Ovog puta po radnom stolu. Ispod stola, dok niko ne vidi – cupkaš nogom. Gde su svi..? Zašto kasne? Devet i minut je. Zašto im treba toliko da se povežu? Šta sad nije u redu s vezama..? Zašto aplikacija ne radi..? Ne, nemam kad da resetujem, to traje. Jel’ može to malo brže..? Radi li neko ovde uopšte ili su svi na pauzi..? Jedna žena na tri šaltera…?! Jel’ se to neko šali sa mnom..? Predala sam knjižicu pre dvanaest. Ne, gospođo, nemam ceo dan.

Duda Alapača: Požuri polako

Imaš ceo dan. Svi imamo ceo dan. I ti i ja i svi. I svima nam traje isto. Možeš da sačekaš ama baš sve. Možeš da ne ideš okolo kao kakva furija. Da ne sikćeš i ne bljuješ vatru jer stvari ne idu onako kako si ti zamislila. Naročito ako ništa ne možeš da promeniš, a još manje da ubrzaš. Stvari idu svojim tokom. I stvari imaju neki svoj, meni i tebi sasvim nepoznat ritam. (Pročitaj: Duda Alapača: I za veru i za neveru)

Uostalom, ne čini li ti se da je pomalo besmisleno stiskati to dugme po deseti put..? Zbog toga lift neće stići brže. Autobus neće krenuti pre reda, čak ni ako ga lepo zamoliš. I čemu to zvanje po stoti put jednog te istog broja – iako je zauzeto? Čekanje na redu operatera je duže od dva minuta. Nemaš dva minuta…? Pa šta onda, zaboga miloga, uopšte imaš…?!

Znaš, ima tamo u Bosni jedna sjajna i danas pomalo zaboravljena reč – sabur.

U epskom smislu, sabur je sposobnost da izdržiš. Da preživiš. Da progutaš svakakve nedaće. Da budeš mudar. Prav i onda kad bi se svako drugi na tvom mestu savio i slomio. (Pročitaj: Duda Alapača: Red je red)

U lirskom smislu, sabur bi značio da svoj bol, nekako, kako god znaš, zadržiš za sebe. Da se ne požališ kad ti je teško. Da istrpiš. Stisneš zube. Dišeš duboko.

U ovom našem, svakodnevnom i nimalo poetskom smislu – da malo usporiš. Izbrojiš do deset i nazad. Da povučeš ručnu. I da ne krećeš baš uvek i svuda na žuto.