Duda Alapača: Pričam ti priču

Autorka teksta: Duda Alapača

Priča otprilike ovako počinje: Nekada davno, u nekom dalekom gradu, preko sedam gora i sedam mora, jedna je žena pola sata čekala prevoz na vetrometini i isto toliko održavala temperaturu tela na ispodprosečnih tridesetpet stepeni, u baletankama, tankoj jaknici i golog vrata. Odolevala je naletima vetra samo zahvaljujući činjenici da nema žute banke u džepu, te taksi nije dolazio u obzir, a povremeno ju je u život vraćala i pomisao da će, pre ili kasnije, doći svojoj toploj kućici, skuvati jednu toplu nesicu, navući dva para termo čarapa, ušuškati se ispod toplog ćebeta, te da će i njenim mukama doći kraj. Kada je napokon ušla u kuću, svi prozori su bili otvoreni jer je njen muž rešio da „malo izluftira“. Izmorena i besna, upitala ga je da li je normalan.
– Zar ne osećaš da nešto smrdi…? – rekao je. – Iz kante za đubre…?
– Ja ne osećam. Uostalom, ako smrdi đubre – izbaciš đubre. Ne praviš mi Novosibirsk od kuće.
– Joj kakva si ti, zimogrožljiva…?
– Dobro, nek’ ti nisi. Pitaću te sutra gde su ti bubrezi. Vidi ga, bos!? Jesam ti ja one papuče kupila da ih čuvaš za ukras…? – rekla je i navukla bele vunene čarape što joj je baka isplela.
– SAD nosiš vunene čarape..?! Ti stvarno nisi normalna.

I tako, sedeli su, on bos i u potkošulji, ona s vunenim čarapama na nogama i u džemperu, i pitali se ko je tu lud i kako je moguće da se baš toliko razlikuju? U oblačićima iznad njihovih glava lebdelo je i bonus pitanje – kako je moguće da dvoje ljudi toliko različitih život spoji i ostavi zajedno tolike godine?!

Stvarno, toliko smo različiti da je to strašno. Ne mislim pritom da nema stvari u kojima se slažemo, jer – oboje delimo istu strast prema čokoladnim napolitankama, ali ne znam da je kutija keksa još nekome uspela da sačuva brak. Uostalom, on ih jede tako što razdvaja sloj po sloj, dok ja grizem kako bog zapoveda – što nas, jel’te, dodatno udaljava.

Suprotnosti se privlače. Nije nego?! Ako ga već toliko privlačim, zašto onda već jednom ne zatvori taj prozor…?! Pročitala sam negde da žena koja je u vezi s muškarcem različitim od sebe zapravo pokušava da nadomesti svoje nedostatke. Hm, otkud meni nedostaci? I šta to Vlada ima što ja nemam? Dlakave noge – mogu da imam kad god poželim. Dubok glas…? Tu smo negde. Mišiće…? Zna se ko otvara tegle u ovoj kući. Zašto sam te, nesrećo, onda izabrala i kako je ova vreća našla zakrpu…?

Plus i plus se ne privlače. Plus i minus – da. Možda iz istog razloga dobre devojke završe s najvećim bitangama. (Neka uđe u zapisnik da nisam rekla da si bitanga.) Ok, na početku mi jesi bio interesantan. Pitala sam se kako je neko u stanju da živi s tolikom količinom neopranog posuđa u stanu koji podseća na poligon za testiranje nuklearnog oružja a da se pritom uopšte ne potresa. Kako neko može da nosi jedan te isti duks nedelju dana. Kako ikome polazi za rukom da svakog dana, s istim užitkom, jede lanjski džem od šljiva i hleb od prekjuče? Kako ijedno ljudsko biće uspeva da bude tako dobro raspoloženo iako su mu upravo ukrali radio iz kola, isekli struju a iz banke javili da ne mogu da mu produže dozvoljeni minus…? I odakle mu pravo da bude toliko srećan, kad ništa nije na njegovoj strani…?

Biće da je ovo poslednje presudilo. Biće da sam u jednom trenutku pomračenja svesti stvarno pomislila „jedan ovakav bi mi baš dobro došao“. Da podigne kad potonem, da vedri kad oblačim, da ćuti kad ne zaklapam, da ne šizi ako pleh u kom su se pekle paprike ostane zaboravljen u rerni, da za razliku od mene, kontrol frika, ne pohisteriše ako majice nisu tip-top složene po boji, da šteka kad ja trošim i da gasi kad palim. Biće da bi bilo mnogo jednostavnije uz nekog tako kao ja. Lakše. S manje reči, objašnjavanja, pravdanja. Prost copy/paste bi zahtevao mnogo manje truda. Ali izabrala sam tebe. I uz tebe, maj darling, uspevala sam da povremeno odahnem i odmorim se od sebe teške, preteške. Uz tebe, naučila sam i poneku novu reč. Kao recimo – kompromis.

Jer – bez toga ne bi uspeli. Brzo bi se ti, golube, vratio svome jatu da nisam naučila da, tu i tamo, popustim. I popuštala sam. Svaki put kad usred filma kreneš da šaltaš kanale. Svaki put kad u moj najdraži lovački sos krkneš kašiku majoneza. Ili kad srkneš kafu iako već odavno nije vruća. Kad ostaviš čarape nasred sobe. Kad kreneš da stiskaš pastu za zube sa sredine umesto odozdo. Zato, budi ljubazan i zatvori taj prozor. Zatvoren je. Nije skroz. Osećam da duva. Ne duva. Onda ne dihtuje dobro. Ne dihtuje tebi mozak dobro. Dvadesetpet u stanu a ona se pokriva jorganom. Hladno mi je! Pipni mi noge ako ne veruješ..! Pipni…! Led ledeni! Vidiš…? Nije ti žao da ti se prehladim… Žao mi je… Onda zatvori. Zatvorio sam. Nisi skroz. Osećam da duva. Ne du…
I tako se priča, otprilike, završava..

Pišite Dudi na [email protected]!