Duda Alapača: Produžena s mlekom

Autorka teksta: Duda Alapača

Prvi je septembar davne devedesetineke. Prvi dan nove školske godine i moje prve prave leviske ikada. Petstokec, poklon od tetke iz Nemačke, fabrički izbledele baš na pravim mestima. San snova.

– Srećno, ružo babina…! – govori baba dok pljuska bokal vode za mnom niz stepenice.
– Pobogu, majka, pa nema ni pola sata kako sam brisala – dotrčava usplahireno moja Milanka iz kuhinje.
– Neka, dete, valja se, protiv uroka.
– Kako mi stoje…? – pitam sa dna stepenica.
– Odlično…! – veli baba. Čekam da se i Milanka oglasi.
– Super su ti, ajde, trči sad, zakasnićeš…! I nemoj da te vidim s onom Simonom, to ti je rospija svoje vrste, jesi čula…?
– Čulaaaaa…. – dovikujem s prizemlja. Voda kaplje niz gelendere.

Ulazim u učionicu poslednja, minut pre zvona. Tajac. Neverica. Rastem k’o kvasac. Jesu ti to prave, pitaju. Naravno da su prave. E, aj’ da vidimo etiketu. Pokazujem i etiketu. Pazi, stvarno su orginal. Baš su ti super, govore. Sedam pored Simone. Najbolje smo drugarice. Barem ja želim da budemo.

– Kakve su, pitam je.
– Ja to ne bi’ obukla da mi plate. – kaže i prevrće očima.

Ponedeljak, koju deceniju kasnije. Zagušljivi, pregrejani kafić. Napolju preti da nas zaveje. Sto pored prozora, staro mesto. Sedim i čekam da dođe. Po običaju – kasni. Biće da ovaj svet navija satove po njenom vremenu. Prisećam se epizode s leviskama i toga kako se još istog dana potrudila da mi ’’slučajno’’ prospe crni tuš po nogavici. Došla sam kući plačući. Šta sam ti ja rekla za tu malu aspidu, a…? – jedva je dočekala moja Milanka. Ali mama, nije namerno…- branila sam je. Malo morgen nije namerno, rekla je mama, povijena nad kadom, upinjući se iz sve snage da ukloni fleku.

Nikad se nije opralo. I nikad ih više nisam obukla. Simona je sutradan došla u svojim novim leviskama. Biće da su joj dobro platili da ih obuče. Jel’ da su super, upitala me, dok sam se vukla kao kljuse za njom na velikom odmoru. Super su, rekla sam i progutala knedlu veličine globusa.
Opet sam došla kući plačući. Pa što se tebi ne prosu tuš il’ bar kakva tempera…? Ili si baš onako, dibidus, glupa…? – upitala me je mama. Ali mama, ona to nije namerno… E, stvarno jesi dibidus glupa, rekla je mama i uzdahnula.

Elem, nakon pola sata stiže i zvezda večeri. Simona. Ljubavi, izvini… – dobacuje mi s vrata, kikotavo, glasno, da je svi čuju. Ok je, kaže Ljubav. Jel’ me dugo čekaš? Ma, ne, nema ni minut kako sam stigla. Produžena s mlekom me odaje. Znaš kakva je gužva u gradu, haos, jedva sam parkirala. Znam, pomislim, živim u istom tom gradu, samo sam ja krenula na vreme, s drugog kraja, a ti si uspela da zakasniš iako živiš na pet minuta odavde. Naruči mi ceđenu pomorandžu i negaziranu vodu, odoh samo da… znaš već, proverim šminku. – kaže i žurno me napušta.

Zašto svaki put mora da proveri šminku? Ja nemam problem s njenom šminkom. Ja čak i nemam šminku. Ali njoj je stalo da ostavi utisak, na svako živo biće u prečniku od pet kilometara. Svet je njena pozornica. I ovaj kafić je njena pozornica. Ne podnosim ga, ali nekako uvek uspe da me nagovori da se nađemo baš tu. Uvek se nalazimo gde njoj odgovara. I kad njoj odgovara. I stalno sam ja ta koja se prilagođava. Lakše mi je tako. A i pametniji popušta.

Vraća se. Seda. Vadi iz torbe mobilni. Kači se na vajfaj. Gledam je dok pregleda poruke i lajkuje propuštene statuse. Smeška se u telefon. Na listi sam čekanja. Više od dvadeset godina.

Jer, naprosto, postoje tako neke prijateljice kojima si uvek na listi čekanja. Zauzete prijateljice. Prijateljice u frci. U večitoj gužvi. One koje ti na pozive odgovaraju sa zakašnjenjem od mesec dana, a na poruke uzvraćaju škrto, smajlijem. One kojima je sasvim ok da ti zaborave rođendan ali ti zato nikada neće oprostiti zato što nisi lajkovala njenu novu senku, komšijsko kuče, zalazak sunca, frizuru… To su one koje nikada neće imati vremena za tebe. Jer, njihovo vreme je vrednije od tvoga. Banuće ti u kuću nenajavljene, u bilo koje doba, ali te u svoju nikada neće pozvati. U najboljem slučaju, pustiće te da ih čekaš u predsoblju, dok se ’’časkom presvuku’’. I nikada te neće voditi na sva ta fensi mesta, niti upoznati s ljudima koje, na tim istim mestima, taguje. Nikad te neće odbaciti do kuće jer joj nikada nećeš biti usput. Njeno gorivo će uvek biti skuplje od tvog. Neće se, čak ni reda radi, hvatati za novčanik kad se ponuduš da častiš. Ako ikada i dođe red na nju, imaće taman za svoju kafu i ni žute banke više. Proganjaće te do sudnjeg dana zbog sto dinara koje ti je udelila na kasi u supermarketu kad ti nije prošla kartica. Hiljadu evra koje si joj pozajmila pre pet godina neće ni pomenuti. Ako se drzneš pa i zatražiš, reći će da je kriza i da nema. Posle pet dana objaviće sliku sa skijanja u Francuskoj. Njoj ćeš uvek biti rezerva, neko na koga računa kada se svi drugi potroše. Zvaće te samo kada joj trebaš. Tada će ponovo polagati puno pravo na tebe, tvoj novčanik i tvoje vreme. I dok joj budeš pričala o detetu kome si jedva uspela da skineš temperaturu prethodne noći, nezainteresovano će turpijati svoj napukli nokat. Jer kakve veze, ona ima s tim…? Kakve veze ona uopšte ima s tobom..!?

– Izvini, ljubavi, zanela sam se… – kaže i konačno spušta mobilni na sto. – Stvarno je čudo ovaj fejs, uđeš samo da vidiš poruke, a ono…
Nije mi više do ćaskanja. Nije mi više do Simone. Za promenu sam ozbiljna. Čak i ona, tako usko skoncentrisana na sebe, primećuje da nešto nije u redu.
– Izvini. – kažem. – Izvini, moram hitno da krenem. Potpuno sam zaboravila kako sam… dibidus glupa.
– Ali… – trepće. – Dudo… Ljubičice…? Zovi me posle,važi..? Imam nešto užasno važno da ti pričam.
Prilazim šanku.
– Da platim, molim vas.
– Imali ste jednu produženu s mlekom, jednu ceđenu pomorandžu i jednu vodu, negaziranu…
– Nisam. Imala sam samo jednu produženu s mlekom.