Duda Alapača: Savršeno nesavršena, i to je ok

Autorka teksta: Duda Alapača

– Jesi ti kupala ovo tvoje dete skoro…? – upita me majka dok joj je Beba sedela u krilu.
– Bože, mama, kako to misliš…?! – zagrcnuh se tako da mi kafa krenu na nos.
– Mislim da joj je vratić malo prljav.
– To je boja s mora.
– Nije boja s mora, draga moja. Boja s mora ne ostaje na potkošulji. – reče mama i stade da mi izvrće dete.

– Aman, mama, sinoć se kupala…!
– Ne znam ja kako se vi to kupate, ja bi’ to…
– Ti bi to na devedeset sa predpranjem, pa onda u štirak, da se lakše pegla.

– Ja samo kažem da dete mora da bude čisto.
– Dete jeste čisto, samo nije po tvojim aršinima.
– Da se ja pitam..
– Ali se ne pitaš.
– I samo da znaš, malo malo pa se počeše po glavi. Jesi joj skoro pregledala kosicu…?
– Mamaaaaa…! Prestani, molim te, došli smo da te vidimo, nismo došli po sanitarnu knjižicu…!
– Mama, stvarno me svrbi glava.

Ha…! – jedva dočeka mama. – Jesam ti rekla! Da nije i to od mora…?! Kad si ti bila mala…
Super, znala sam! Kad sam ja bila mala, mama, sve je bilo savršeno. Ti si bila savršena. Ustajala si svako jutro pre mene i spremala mi doručak. Pravi doručak, mama, ne ove buđave kornflekse koje moje dete jede. I ja sam nosila bele soknice, i uvek bila počešljana na razdeljak, i čista i doterana i sve. Ali ti si se bavila sa mnom, jel’ tako…? Za razliku od mene koja se ne bavim sopstvenim detetom. Znam šta hoćeš da kažeš… Ok, tako je. Imaš li još štogod da dodaš? Deder, majko, možeš ti to i bolje.

Baš je to dobro, kad te rođena majka oplete. Uzme dete na vikend jednom u sto godina, napravi palačinke i odjednom je sve super kod bake…? Lako je tebi mama, imaš vremena povazdan, može ti se… al’ aj’ se malo menjamo pa onda da te pitam. Mislim, dolazila si kući u tri nula nula. Ja u tri nula nula tek hvatam zalet, mama.

Ok, možda moje dete nije na note. Možda njene majice nisu složene pod konac. Možda često ne možemo da nađemo donji deo pižame i levu čarapu. Možda ujutro preskačemo jedna preko druge u kupatilu, izlećemo iz kuće kao dva torpeda. Možda subotom ne doručkujemo pre dvanaest, a nedeljom se samo valjamo po krevetu.

Jeste, kad sam ja bila mala, sve je bilo pod konac. Znao se neki red. Super. Znaš li šta sam pisala u dnevnik sa osam godina? Zaboravila si? Sreća pa majke imaju kratko pamćenje. Ja nisam zaboravila. ‘’Ustala sam u osam i doručkovala u devet’’ I tako svaki dan, mama. Svaki božji dan. Jer s tobom nije bilo zezanja. Možda sam baš zato ovakva, šta misliš, a…? Naravno, nikada nije tvoja greška. Nisam ljuta, samo kažem. Šta mi je falilo..? Ništa. Osim ono da ponekad poblentavimo zajedno. Da te ne pamtim samo po prženicama. U pravu si, uopšte nisam dobra majka. Od momenta kad sam je rodila, ništa nisam radila kako valja. Navikavala sam je na ruke, nisam je ostavljala samu da plače, spavala je sa mnom u krevetu, prtila sam je sa sobom kud god sam mogla, nisam utišavala televizor dok ona spava – i šta joj fali..?

I stvarno, mani me priče o tim savršenim mamama koje srećeš na ulici… Jeste, kako da ne, sve stižu, sve mogu, uvek nasmejane, doterane, raspoložene, kuća blista, muž zadovoljan, posao ne trpi, sve super. Nije nego. Alo, mama, mnogo se, bre, ložiš na priče. Prošlo je vreme kada su deca išla u osam u krevet. Ničije dete ne ide u osam u krevet. I prestani da mi držiš predavanja. Te kako ova, te kako ona…? Malo mi je što se poredim s tobom svakog dana i što mislim da nisam majka kakva bih želela da budem, još mi nakači i dve tri ‘’savršene’’ pa da se slikam. Al’ znaš šta – nema savršenih.

Nisam savršena. Nekad samo poželim da se naspavam. Ama, platila bi da se naspavam. Da me samo puste na miru na pet minuta. Da se jednom i ja pokiselim u kadu i samo tako leškarim. Davno sam prežalila svoje ‘’zmijsko telo’’ od pre trudnoće, ili vreme koje sam imala na raspolaganju za ispijanje kafe, knjige, filmove. Zaboravila sam kako izgleda tišina. Kako je biti sam. Godine su mi trebale da prestanem da osećam krivicu jer je nisam dojila dovoljno dugo, i što sam je slala u vrtić šmrkljavu i bolesnu. Ali život ide dalje. Nekad je posadim ispred televizora, samo da na miru pročitam mejlove. Ima dana kada se zaključam u kupatilo, sednem na ivicu kade i vrlo studiozno proučavam pukotine na pločicama. Nekad me stvarno smara da se igram s njom.

Kupila sam joj mobilni, grešna mi duša. Subotom je vodim u bioskop, da se iskupim. Uveče kad zaspe, nemam grešnih misli. Ne kuvam ‘’danas za sutra’’, ne peglam dok ona spava, ne gledam ‘’da poradim po kući’’, jer mama, verovala ili ne, patosiram se u deset.

Ali nisam jedina, mama. I kad malo bolje porazmislim – super mi ide. U kakvo ludo vreme živimo, svima nam super ide. I deca su nam zlatna, ja da ti kažem. Nije fora u tome da budemo savršene. Njima smo i ovako sasvim ok.
– Dedaaaaa – skoči Beba i potrča prema vratima.
– Ooooo, dedinoooo, dođi na krkače… Šta je vas dve, nešto ste mi kisele…? – primeti tata.
– Ma ništa, tata, sve ok.- odmahnuh rukom. – Bebo, siđi, dedu bole leđa.
– Ništa mene ne boli, pusti dete… Ti više nećeš ni da poljubiš svog matorog…? – reče tata i zagrli me. Nekad mi jako nedostaje moj savršeno nesavršeni otac, pomislih i obmotah se oko njega kao bršljen.
– Nemoj me, Dudo, sav sam ti prljav, znojav, sad sam iz garaže, ne pitaj.
– Mislim, stvarno, mama, jesi ti kupala ovog tvog čoveka skoro…?

Pišite Dudi na [email protected]!