Duda Alapača: Sirova sam – tim se dičim

Autorka teksta: Duda Alapača

E, ne može to više tako – rekla sam i pobacala pola frižidera. Što smo jeli – jeli smo. Mislim, znam – gre’ota je, na ovu skupoću hranu bacati, neko nema za ‘leba, a ja bacam – al’ kad pogledam šta sve jedemo, pa bolje i da bacim nego da se porazboljevamo. Sve ti je to go otrov do otrova!

– I šta ćemo za večeru? – upita Vlada.
– Nećemo ništa.
– Kako – ništa?
– Tako, lepo. Uzmi šargarepu, grickaj, da vidiš kako je lepa.
– Dubravka, nisam zec, ja ne mogu da „grickam“ za večeru. Gladan sam, čuješ?!

Gladan. Ceo život gladan! Ama, mislim se, čoveče, nisi TI gladan, tebi su OČI gladne. Jesu tebi branili da jedeš kad si bio mali? Terali te u krevet bez večere i te fore? Aj’ se ne lažemo sad – jesi doručkovao jutros? Jesi. Jesi ručao? Jesi. Jesi pre sat vremena munuo parče pite? Jesi. I kako sad opet gladan?! Gladan je onaj što ništa dva dana ne okusi, a tebi je to sve na nervnoj bazi, ja da ti kažem.

– Pa mogu li nešto da pojedem za tu nervnu bazu?
– Možeš.
– Mislim, da pojedem nešto a da nije šargarepa?
– Možeš. Pojedi jabuku.
– Duše ti nemaš, Dubravka. Duše nemaš… – reče i pogleda me onako – kao najgoreg neprijatelja.

Samo ti budi uporna, reče Gaga. Videćeš, nadoći će on sam na to tvoje. Bune se svi, ispočetka, naravno da se bune, kad ceo život jedeš masno i pohovano i slano i šta ti ja znam, navikne se organizam. Ali polako, leći će na rudu. Ti kreni sama, pa sve onako idi po kući i pričaj „mmmm…kako je dobar ovaj šejk, kako je ukusan…a tek što imam energije…“, pa đipiš ujutro u šest iz kreveta, pa na trčanje. Ali ja ne trčim, kako ću ja to? Pa ti sedi u parku jedno pola sata, pročitaj vesti na mobilnom pa se vrati kući, šta on zna jesi trčala il’ nisi. Bitno je da mu baciš žišku, da se primi.

E sad… Tačno je da je to sa zdravom hranom bila moja ideja, i nije me niko bio po ušima da bacim onoliki krompir, i da se rešim svega jestivog iz kuće – al’ da je lako – nije. Prvog dana i nekako – ustanem pa ubacim u blender i bananu i jabuku i šumsko voće… ma fantazija jedna od ukusa – šta da ti pričam, al’ sok je sok, a ja navikla da žvaćem, ovo pijenje se ne računa. Uzmem žvaku, da se zalažem – ma kakvi, samo mi još gore bude. Sve ti je to stvar navike, mislim se, posle nedelju dana neće ti žvakanje pasti na pamet. U podne pojedem neku salaticu, sve super, al’ posle sat vremena – hoću da se preturim od gladi. Sve u svemu, preguram nekako taj dan, al’ legnem pre drugog dnevnika – sve samo da ne mislim na hranu. Kako si – pita me Vlada. Ko, ja? Nikad bolje. Pa što spavaš? Ne spavam. Meditiram.

Kakva crna meditacija, legla pa sve mi se slike ređaju pred očima – prvo bečka šnicla, pa pomfrit, pa sladoled, pa doboš torta… Šta ti je navika?! Masiram uši, kažu ima neka akupresura, tačka neka, pa je samo pritisneš i nisi više gladan. Ma nema tačke da je nisam pritisla, došle mi uši ko flis papir i opet – gladna! E, da mi je da se svežem za ovaj krevet, al’ ne ide… noge same odoše – gde bi drugo nego pred frižider. Otvorim. Zatvorim. Opet otvorim, vidim – nema ništa. Uzmem onu šargarepu pa trk u krevet, dok se ne predomislim. A pojela bi’, čini mi se, i masnu truleks krpu, kol’ko sam gladna. Ma rođenu majku bi’ prodala za kakao tablu, eto! Sve ti je to na nervnoj bazi, Dudo. Budi karakter, Dudo. Spavaj, Dudo.

Zaspem nekako, al’ ne lezi vraže – što je babi milo to joj se i snilo. Sve me neka hrana spopada. Sanjam onu šećernu vunu s vašara, pa krofne, orasnice… Eeeej, pusti snovi… Pusta nervna baza….

Sutradan taman pomislim da batalim sve to i da se k’o čovek počastim s jedno trista grama bureka, nek ide život – kad eto ti Vlade, nosi banane. Šta će to biti? Rešio i ja da probam to tvoje – veli. Stvarno? Stvarno. Pa kud baš sad, mislim se – na ovolicko sam bila od bureka.

I tako – naučim ja njega da pravi šejk. Prvo nije hteo da čuje. Kakav sok od spanaća, Dudo? Pa ne bi on to popio ni da je za spas. Ali Vladoooo, nećeš ni osetiti, majke mi, samo probaj, za moju ljubav! Naterah ga nekako da srkne. Mulja ono po ustima, nikako da proguta. I? Šta kažeš, a? Kakav je? Pa da vidiš da nije loš. Nije loš? Naravno da nije loš. Super je! Za nedelju dana ima da budeš k’o nov! Samo ti slušaj svoju Dudu. A šta još smem da jedem? Smeš sve. Apsolutno sve. Ali da bude sirovo. K’o Maja Volk? E, bravo, baš k’o Maja Volk. Samo sirovo, ceđeno, ništa ne sme da bude termički obrađeno, u stvari, sme ali – ono – sušeno na temperaturi do četrdeset stepeni, da ostanu svi vitamini, minerali… Smeš suvo voće – ako osetiš baš da ti je pao šećer. Jer to je sušeno, kapiraš, nije kuvano, nije pečeno, nego sušeno, na suncu, prirodno.

– Znači, suvo je dozvoljeno – ponovi Vlada. – I suve smokve mogu?
– Mogu.
– I suvo grožđe? I suve kajsije? A suvo meso? Pa stani, šta ti je, samo sam pitao? Vidi je, šta se odma’ ljutiš? Šalio sam se…. Eeeeej!

Pišite Dudi na [email protected]!