Duda Alapača: Tata, vozi polako…

Prvo sam mislila da moj muž ima potrebu da pretiče samo strane tablice, te da ima nešto protiv toga da tamo neki Bugarin, Nemac ili Švajcarac budu brži od njega. Ali onda je počeo da pretiče i naše tablice, tako da sam pomislila da će biti da mora da pretekne sve Fijate, Mercedese i Audije na ovom carskom drumu.

Autorka teksta: Duda Alapača

Kada je pretekao sve pomenute automobile, počeo je da pretiče i one na čijem su kormilu bile žene. Pa sam pomislila da se time dokazuje i brani svoj muški šoferski autoritet. Bedno, ali u redu, negde ima smisla. Ali avaj, opet sam se prevarila, jer se ispostavilo da pretiče i Renoe i Pežoe i crne i bele i plave i autobuse i kamione i šlepere i ostale sorte koje moj ženski mozak ne ume da prepozna.
Ali moj ženski mozak ume da prepozna opasnost, naročito u vidu napaljenog vozača za volanom automobila starog više od deset godina koji ima samo jednu želju – da stigne pre svih na cilj, kao da mu život od toga zavisi.I koji pretiče sve što se ispred njega nađe na putu, bez obzira na boju karoserije, pol i veroispovest vozača.
Ako ovog trenutka ne usporiš, možeš slobodno da me ostaviš na prvoj naplatnoj rampi. Bolje ću se osećati pored nekog kamiondžije, nego pored tebe – manijaka. Mislim, Vlado – sve što imaš u životu, sve što iole vredi – nalazi se u ovom automobilu. Nemoj da mi se junačiš, molim te. Evo, kad te lepo, ljudski, čovečanski molim.
Naravno da nije upalilo. Kordunaški gen predaka učinio je svoje. On je najbolji, najbrži, najsposobniji vozač koji je autoput Bratstva i jedinstva, od Triglava do Đevđelije ikada video. Zar se ti stvarno osećaš toliko nesigurno pored mene? – upitao je. Osećam se sigurno pored tebe. U svakom mogućem segmentu životnom. Ti si moja podrška, moj muž, moj ponos i dika uvek i na svakom mestu, ali ne i u vožnji. I nije do tebe. Ja jednostavno ne verujem da se pri brzini od stotrideset na sat bilo šta može držati pod kontrolom. Lepo je to što si ti tako siguran u sebe i tako ubeđen da možeš da izvedeš svako preticanje, ali – nemoj, molim te. Jer dijafragma mi se popne u grlo svaki put kad te vidim da daješ levi migavac, dok grčevito stišćem rukohvat i odupirem se nogama toliko da se plašim da ću propasti na asfalt.
Ne volim brzu vožnju. Ne volim nesigurnost. Naročito mi ne prija osećaj da mi život, moj, naš i našeg deteta zavisi od četiri točka i nešto malo lima.

Mislim, ako je ograničenje osamdeset na sat, ja razumem da neko vozi devedeset, pa i sto – ali sto dvadeset…?! Pa to nigde nema! Ne znam šta pokušavaš – da me zadiviš? Da mi se dokažeš? Dušo, meni bar ne moraš ništa da dokazuješ. Ni da si brži ni da si bolji od svih koje znam. Ja te barem znam. Neće nam niko tamo dati nagradu ako stignemo petnaest minuta pre nego prošli put. Nemoj da nam preseda. Nemoj da ti drobim da usporiš, i nemoj da mi govoriš da sam ista ona moja majka. Nemoj da brojiš pređene ni preostale kilometre – za njih, realno, ionako niko ne mari. Ne zanima me koliko naš auto troši dizela. Ne zanima me koliko ćemo vremena uštedeti ako ga sad tako divljački nagariš.
Jer, nekada treba znati i usporiti.

Zastati. U životu i za volanom. Uživati u krajoliku. Udisati.Čitati putokaze, znakove kraj puta. Ne dopustiti da sve naprosto proleti kraj nas. I često je mnogo bitnije stići, nego biti prvi. Jer put je nekada mnogo bitniji od cilja. Dudo, prekide me. Hoćeš ti uopšte da mi stignemo do tog mora ili šta…?