Duda Alapača: Tramvaj zvani želja

Autorka teksta: Duda Alapača

Pre neki dan krenem na posao, vidim – gužva neka, otegla se kolona pa nikad kraja. Posle pola sata guslanja, i to sve onako „prva-druga-prva-druga“, postade mi jasno da ću em spaliti lamelu, em dobrano zakasniti na posao. Al’ dobro – šta je, tu je – da stanem nasred ulice ne mogu, da se vratim kući – ne ide, naoružam se živcima pa polako.

E, sad, otkako su mi pre par godina ukrali torbu s prednjeg sedišta, sa celom tadašnjom ušteđevinom (dovoljnom da platim, recimo, jedno dobro letovanje) i neseserom punim šminke, stekla sam opsesivno-kompulsivnu naviku da ne krećem dok se dobro ne zabarikadiram i torbu ne smestim duboko ispod suvozačevog sedišta.

Elem, tako uljuljkana u misli i zagledana u štop svetla ispred sebe, ne primetim da milim pored tramvajske stanice. Kuc, kuc – neko zakuca na prozor. Trgnem se. Vidim – ženica, starija, skromno obučena, pokazuje mi rukom da otvorim prozor. Je l’ idete na Novi Beograd? – pita.

U tom trenutku proleteše mi glavom svi saveti koje sam ikada dobila. Ne puštaj nikog u kola. Ne razgovaraj s nepoznatima. Ne uzimaj bombone od čika i teta. Kolona ispred mene odmiče. Neki matori iza mi mahnito trubi, mlatara rukama, pokazuje da krenem. Dvoumim se, troumim, sekunde su u pitanju. Ne idem na Novi Beograd, odgovaram i pritiskam kvačilo. Auto kreće. Žena sa stanice mi se smanjuje u retrovizoru. Što sam dalje to više želim da se vratim po nju. U dubini duše znam da sam pogrešila, znam da je trebalo da je povezem, jer išla sam baš na Novi Beograd. Ostatak puta krčkam se u sopstvenom kotlu krivice. Otvaram prozor, vruće mi je.

Jer – žena na stanici, mogla sam biti ja, ili moja majka ili Gaga, bilo ko. Biće da joj se stvarno žurilo. Da nije, ne bi me zaustavila. A opet – kako sam mogla biti sigurna da nije jedna od onih namazanih prevaranata, što hvataju naivne vozače na foru – uđe ti u kola, složi neku tužnu priču a onda na semaforu izvadi pištolj i otme ti sve što imaš. Daj, mislim se, Dudo, ne lupetaj, života ti. Kako da ne, ovaj grad je pun sredovečnih prevejanih bakica-kriminalaca koje u cegerima nose hleb, ratluk i duge devetke. Stvarno sam…grozna. Odvratna. Možda je krenula kod unuka, možda je kasnila na kontrolu… Mogla si da joj pomogneš – a nisi. Gusko jedna… Podli stvore! Sad idi u ćošak i stidi se.

Ko zna koliko će još stajati na stanici? Na kraju će naići prepuna devetka, neće moći da uđe, sačekaće sledeću. Kćerka će je osmi put pozvati na mobilni da pita gde je do sad, zakasniće na posao zbog nje. Kad konačno uđe u tramvaj, stajaće na klimavim nogama do poslednje stanice, grčevito stežući svoju torbicu i ceger s hlebom, markicom za prevoz i čokoladom za unuka. Kad stigne kod dece biće već pola devet. Zet će izjuriti iz kuće bez pozdrava, kćerka će nervozno udarati prstima po kuhinjskom stolu. Izvini, sine, reći će. Pravdaće se da nije do nje, da je bila strašna gužva, da je pokušala da stigne na vreme, ali tramvaja nije bilo, za taksi nije imala para, a jedna drska mlada žena nije htela da je poveze.

Groznije od osećaja da si hteo da pomogneš a nisi mogao, je svakako onaj da si mogao da pomogneš a nisi. Da sam samo imala više vremena, da onaj iza mene nije onako trubio, da sam uspela da progovorim koju s njom, da ocenim i procenim – sigurno bih je povezla. Ovako, produžila sam dalje. Okrenula sam glavu, kao što većina nas svakog dana okreće glavu od prosjaka koji nam prilaze u baštama kafića, od bosonoge, musave dece koja se nude da nam operu stakla na kolima, od stranaca koji nam zvone na vrata nedeljom popodne skupljajući priloge, okrenula sam glavu od bede, od tuge i nevolje, zatvorila sam oči, misleći da će, ako dovoljno dugo žmurim, sve to samo od sebe – nestati.

Nije nestalo i nije nestala. Vraćala mi se kao neka tužna melodija, vraćale su mi se njene reči i njene sitne, ispucale ruke, njena košulja na cvetiće i izbledela vetrovka. Sutradan sam vozila vrlo polako, svirali su mi i obilazili me, besno psovali i mahali rukama – nije me bilo briga. Usporavala sam na svakoj stanici, nadala se da ću je videti i izviniti se onako kako biva kad se ogrešiš o nekoga. Nije je bilo i verovatno je nikada neće ni biti jer šanse da je ponovo sretnem u ovolikom gradu su – kolike? Jedan naprema milion, i to u najboljem slučaju.

Zastala sam na onoj istoj stanici, upalila sva četiri i spustila prozor. Dve devojke su tipkale u mobilne, jedan čovek je pušio, neka žena s detom je odsutno prebirala po torbi. Izvinite? Izvinite, je l’ treba nekom prevoz do Novog Beograda, možda?

Pišite Dudi na [email protected]!