Duda alapača: Žena je lična imenica. Najličnija.

Autorka teksta: Duda Alapača

Srela sam ga u cvećari.
Dobar dan, komšinice. – rekao je. – Evo ja došao da kupim nešto ovoj mojoj… Da ne bude posle kako ne mislim na nju. Ruža ili karanfil, šta vi mislite…? Mislim, onako, kao žena? – upitao je.
Onako kao žena? Mislim, dragi komšija, da treba češće da misliš na svoju ženu, a ne samo danas, zato što je nekakav osmi mart ili zato što je red.
Mislim da treba da pomisliš na nju, na primer, ujutro kad samo sebi skuvaš kafu. Ili kad odeš na posao bez pozdrava.

I kad joj ne ostaviš ni dinara za ručak. I kada, kao zadnja beda, mora da ti traži pare za uloške. I kad te nije briga kako je provela dan. Ili kada čekaš da, u sedam uveče dođe s posla, i postavi ti da jedeš. I kada joj kažeš da je glupa i da ni ulicu ne bi znala da pređe da je ti nisi oženio. I kada primetiš da je ista kao ona njena majka. Ili kada poslednji dinar daš za pivo a znaš da deca nemaju mleko za doručak. Ona će se već nekako snaći, zar ne…?

Mislim da bi mogao ponekad da pomisliš na nju. Recimo dok pričaš one odvratne, masne viceve ispred dragstora. Ili kada izjaviš kako su sve druge žene lepše i bolje od nje. Ili kada se okreneš za nekom koja joj nije ni do kolena. Mogao bi da pomisliš na nju kada te zamoli da pomeriš noge, da može da usisa tepih.

Ali znam već – ne mešaš se u ženske poslove. I zato je ne slušaš kada ti nešto priča. I zato njene prijateljice smatraš nižim bićima. I zato svakoj nalaziš mane. I zato nikada nisi kupio deterdžent ni omekšivač, niti si ikada oprao tanjir za sobom. I zato ne vodiš decu kod zubara. I zato ne znaš gde stoje sirupi za temperaturu i zato nikada nisi stavljao sinu sirće na noge jer to ’’pravi’’ muškarci ne rade.

Da stvarno misliš na nju – znao bi koliko je vremena potrebno da se oriba jedno prosečno kupatilo. I koliko snage treba da se ukloni onaj kamenac iz vece šolje. Ili okače zavese. I kako samo sona kiselina štipa za oči. Da stvarno misliš na nju, ne bi je zvao ’’ženo’’ niti bi bila ’’ona tvoja’’. Jer žena je lična imenica. Najličnija. I priloška odredba za vreme, mesto i način. Ona bez koje tvoj život ne bi imao smisla.
Ali ti ne misliš na nju. Valjda je zato nikada nisi izveo u pozorište. Ni u bioskop. Zato nikada nisi uključio mašinu. Niti joj rekao da je voliš. Čak ni napisao. Pravi muškarci to ne rade, i ti to znaš.

Jer, ti si uvek u pravu. I tvoja je uvek poslednja. I kakve veze ima to što se nikada nisi potrudio da je obraduješ ili joj na bilo koji način olakšaš život? Kakve veze ima i to što ostavljaš smrdljive čarape po kući? I što je nikada nisi upitao kako je? I što dalje od vokativa nisi stigao. I što one cipele koje je kupila na šest rata mora da krije ispod kreveta? I što prebacuješ na utakmicu dok gleda seriju? I što nemaš pojma šta želi i o čemu, možda, sanja uveče dok ti spokojno hrčeš? I što ti pegla košulje i pere gaće i što ti se sa senke sklanja…?

Nema veze ni to što joj nikada nisi rekao hvala. Hvala – zato što drugima ne priča loše o tebi, i traži razloge da te opravda. Hvala – zato što, i pored svega, misli dobro o tebi jer joj je tako lakše. Zato što pokušava da te razume. Kada ti nije dan. Kada Zvezda gubi. Kada bojler procuri. Bar jedno malo malecko hvala zato što ne traži više od života nego što sme. Više nego što može. Čak ni onoliko koliko zaslužuje. A zaslužuje više.

Zaslužuje više. Ako ni zbog čeg drugog, a onda barem zbog toga što svakog jutra sapira tvoje dlake iz lavaboa. I skuplja mokre peškire za tobom. I deci priča kako si dobar čovek. A nisi. I jer te trpi sve ove godine. I ne pita kada ćeš se promeniti. Ni da li ćeš se promeniti. I zato što joj jedno rumenilo traje dve godine. I zato što je prestala da farba kosu jer ti najviše voliš kad je ’’žensko prirodno’’. I zato što nosi suknje do ispod kolena jer ti smatraš da je to dužina koja priliči ženi njenih godina. I zato što te i dalje noću čeka budna. Iako je u tvojoj rečenici samo glagolski pridev radni. Tek treće lice jednine koje nedeljom ustaje pre tebe da bi ti ispeklo prženice.

Zaslužuje više, zato što se i sada u cvećari premišljaš da li da joj kupiš bedni cvet ili da odigraš tiket u kladionici. I zato što će, ako joj i ne pokloniš ništa, odmahnuti rukom i reći kako ’’ionako nije važno’’. Jer – pusti, bogati, kakav crni praznik – dan k’o i svaki drugi.
I šta kažeš, karanfil ili ruža…? Prijatelju, pa ti barem imaš nekakvog izbora. A šta njoj preostaje…?