Duda Alapača: Znam da je rano, ali gde ćete za Novu?
Autorka teksta: Duda Alapača
– I, gde ćete za Novu? – pita me mama.
– Otkud znam, ženo, znaš li koliko ima do nove godine? Dva meseca! Za dva meseca – ko živ, ko mrtav.
– Bože sačuvaj, eto te, ista k’o pokojni Drago – primećuje mama.
– A što, šta fali Dragu? – ubacuje se tata.
– Ništa, laka mu zemlja. Sad mu više ništa ne fali. Al’ da je bio baksuz – bio je.
Elem, imali smo u familiji strica Dragomira koji stvarno jeste važio za teškog čoveka. Partibrejkera. Taj je tridesetprvog decembra u deset sati išao u krevet i zvao policiju komšiji koji je u novogodišnjoj noći ispucavao vatromet. Bušio je lopte deci kad mu prelete preko plota, bacao šoder na mačke, komšije nije podnosio, kao ni familiju, ali je zato bio u odličnim odnosima sa svim mogućim inspekcijama. U onu pekaru na ćošku sanitarce je slao bar pet puta. S advokatima se takođe lepo slagao. Kad mu je majka umrla, pa se povela ostavinska rasprava, dao je više para da obori testament nego što su imanje i okućnica vredeli, al’ Drago je morao da istera svoje – pošto poto. E, kažu mi da sam povukla na njega, a ja sve ne verujem da sam toliki baksuz. Mislim, meni nikada ne bi palo na pamet da izvalim kako Deda Mraz ne postoji i da su ga izmislili marketinški magovi da bi im skočila prodaja. Ja se ne mrštim na kuvano vino, gužve u šoping centrima, volim da obradujem bližnje, da nije mene – mama ne bi imala čestitih papuča, a tata bi još koristio „Brion“ posle brijanja.
Meni su praznici ok. Ali nisam baš od onih da sad počnem da mahnitam dva meseca unapred. Jer, sve je to već viđeno. Ništa novo neće smisliti. Kad smo bili mali, bio je Supermen. Sada je tu Kevin koji po ko zna koji put ostaje sam u kući i Betoven u svih pet nastavaka, Žika Šarenica u prazničnom izdanju i Slagalica koja ne može da omane pa orilo-gorilo.
Mama će napraviti tone i tone hrane. Onako, otvoriti „Veliki narodni kuvar“ pa krenuti redom. Od pihtija, pečenja, sarme, supe, rinflajša, štrudli, čuda i, na kraju, reform torte da nas dobro dokusuri. Naravno, tancaće nedelju dana oko šporeta, sve se brinući „da ne bude malo“, posle će nas psovati kako „ništa ne jedemo“ i deliti hranu po komšiluku „da se ne baci“. Neće mi dati ni tanjire da operem, pa će mi posle prigovoriti kako ni prstom nisam mrdnula da joj pomognem i kako je ona to sve, sa svojim pritiskom od stopedeset sa sto i šećerom od osam i po i proširenim venama, morala sama. Dve nedelje ćemo jesti njene sarme, sa prilogom i bez njega, jer, zaboga – greota da propadnu. Beba će dobiti šezdesetosmu pižamu po redu, Vlada penu za brijanje, onu istu što sam ja tati letos poklonila za rođendan, mene će zapasti novi par grilonki i litarsko mleko za telo nepoznatog porekla i datuma proizvodnje, za koje će mama smeti da se zakune da je organsko (u poslednje vreme se navukla na sve što je organsko), i to s mirisom jasmina iako zna da ja jasmin organski ne podnosim. Održaće mi predavanje o tome kako nismo smeli da kupujemo pravu jelku (ne mo’š ti njima objasniti da se ta ista jelka sa sve busenom kasnije vrati i zasadi), i da ona to čudo ne bi unela u kuću ni da joj plate – jer su jednom davno, kad sam ja bila mala, osamdesetčetvrte, pred Olimpijske igre, dovukli odnekud prirodni bor, sačuvaj Bože – eno je, i dan danas nalazi iglice u tepihu.
Članak se nastavlja posle reklama
– Jeste stavili kupus? – prelazi mama na drugu temu.
– Molim???
– Kupus jeste pokiselili?
– Mamaaaaa….
– Dobro, dobro… A znaš li koliko ima vitamina C u samo jednoj glavici? Vidi kako si bleda. I dete ti je bledo. (Oooooooo, neeeeee, evo je opet počinje! Dragomire – pomagaj!)
– Mama, dobro smo. Hranimo se, imamo tri obroka, sve onako redno…
– Daj mi ruke da ti pipnem… Pa, da! Led ledeni. I vidi kako ti je suva koža. Mažeš li ono mleko što sam ti kupila?
– Mažem, mama, mažem.
– Ako, i treba da mažeš. Imaš li neku posebnu željicu za Novu godinu?
– Ma, daj, mama, nemoj da se trošiš bezveze…
– Šta da se „trošim“, bolje mi reci šta vam treba nego da kupujem gluposti. Krema, je l’ da? I bebi pižamica? Pa eto, jel’ vidiš kako majka sve zna…