Duda Alapača: Zovi me negda…

Autorka teksta: Duda Alapača

„Mama“, blinkalo je na displeju. Bila sam usred sastanka i odbila poziv. Zatim je iskočilo pisamce. Message from „Mama“. Zovi me – napisala je. Je li hitno, uzvratila sam poruku. Hitno je, odgovorila je. Izvinite, neodložan poziv, rekla sam i iskrala se. Možda joj nije dobro, pomislila sam. Možda se tati nešto desilo? A šta ako je baka?

– Kaži, mama – rekla sam.
– Kaži ti meni – suviše dobro sam poznavala taj ton. O-o, nešto nisam uradila kako valja.
– Šta da ti kažem?
– Kaži mi zašto se ne javljaš tri dana!
– Molim?
– Nisi se javila tri dana. Tri dana! Majci rođenoj! Je l’ ti hoćeš iz pameti da me isteraš? Znaš li ti da ja brinem? Gde ste, šta ste, što vas nema, da se nije šta desilo?
– Mama… Ne mogu sad da pričam… Zato što ne mogu… ‘Ajde, zvaću te kasnije. Obećavam.

Inače, omiljeni sport moje mame je briga o meni. I to nije obična briga, to je briga s preponama, sprint na sto metara. I mama je u odličnoj kondiciji jer, takoreći – trenira svakodnevno. Lično mislim da ima neke veze i s genima jer je njena majka iz roda brižnih, a i kod sebe opažam pojedine simptome. Nisam joj se javila tri dana – i eto panike. Oboriće lični rekord, kako je krenula.

Mama, ja sam odrasla osoba i ako ti se ne javim to ne znači da se nešto desilo, pobogu. Zašto prosto ne pomisliš da nemam vremena, da izađem rano, vratim se kasno, da vreme leti? Zašto uvek misliš na najgore? Zato što sve majke uvek misle na najgore, reći će. I zato što si ti moje dete, pa taman da ti je šezdeset godina. I zato što si nas zaboravila, i mene, i tatu… Nema veze, čekaj, čekaj kad nas jednog dana više ne bude, pitaću te da l’ imaš vremena. Kad baciš za mnom šaku zemlje…

Tako je, mama, gađaj tamo gde sam najtanja! Baš to – podseti me da ste smrtni oboje, i da ću se jednog dana gorko kajati što te svaki dan nisam zvala po triput. Malo je osećaja krvice u mom životu, molim te sipaj još malo, da se načisto udavim.

Jasno mi je, sve kapiram. Samo ne stižem, mama. Nemam vremena. Znam ja da mogu imati sto, dvesta godina – to ništa ne menja, uvek ću biti tvoje dete. Znam i to da nemam kad da se ljutim na tebe, život je jedan, i tvoj, i moj, nemoj sad da mi ćutiš i da se prenemažeš. Nemaš pojma šta sam ja tebi sve oprostila. One grozne džempere s irvasima nalik na nekakvu izgladnelu kljusad, zbog kojih su mi se svi u školi smejali. Bockave rolke koje su me strašno svrbele. Poparu za doručak. Vagone popare s kiselim sirom. Oprošteno ti je. I žao mi je što ne živimo bliže pa da skoknem svaki dan na kafu. Žao mi je što se viđamo jednom nedeljno i što se nismo prošetale zajedno – ne pamtim. Hvala ti što postojiš. Hvala ti što si ponosna na mene i kada nema razloga. Hvala ti što nosiš moju sliku iz prvog osnovne u novčaniku. I što i dalje čuvaš moje igračke u onoj kutiji ispod kreveta. I što su naše slike svuda po kući. Hvala ti što ne postavljaš suvišna pitanja, i što znaš kad da staneš. Što mi se ne petljaš u brak. Što ne vaspitavaš moje dete umesto mene. Što ne olajavaš mog muža okolo. Hvala ti što mi sačuvaš parče torte iako znaš da neću uspeti da dođem. I što se ušunjaš kad nas nema i opeglaš veš bez da mi tražiš nešto zauzvrat. To nije jedini razlog zbog kog imaš moj ključ od kuće. Ne, nije ni zbog onog cveća koje zalivaš kad smo na odmoru. Hvala ti što imaš toliko strpljenja za Bebu. Što je učiš da razvlači kore za pitu, da plete, pravi kolače, što joj čitaš bajke o kraljeviću Sigurdu, Helgi i Zlatogrivom i radiš s njom sve ono za šta ja, po pravilu, nemam vremena.

Izvini što sam ponekad gruba. Izvini što sam ti rekla da nemam vremena. Imam, ali računam – imaću ga i sutra, i prekostura, računam – tu si, nećeš ti nikuda. Ne smeš nikuda, ne dam da odeš dok si mi potrebna. Izvini što nekad izgleda kao da te skidam s dnevnog reda. I što te nikada nisam zvala da ideš s nama na more. I što često umem da teram mak na konac. I što se pored mene ne osećaš kako bi želela. Što više ne tražim ništa od tebe. I što ti i dalje, bez obzira na to moje netrebanje, daješ… Što misliš da se samo pretvaram da te slušam. Znam sve i čujem sve – i gde si bila, i šta si radila, i kako te pred ovu kišu seva u krstima, i koliko si kojih tableta i kojim redosledom popila za glavobolju, i koji si sinoć film gledala, i šta si kuvala, i kakvo će vreme biti sutra, i kako si srećna bila kad ti je Beba donela knjižicu sa pet nula nula prosekom. Sve ja pratim, mama, samo ne stižem da ti kažem. I to je to. Message sent.

Mama, baka je zvala tri puta – reče Beba. Znam, zvala je i mene. Je li baka dobro? Dobro je, mila, sve je ok. Mama? Šta ćemo da radimo sutra? Ne znam, pusti me da spavam, umorna sam. Znači – nećemo raditi ništa? Nisam to rekla, samo me sad pusti da se odmorim. Hoćeš da ti čitam priču, mama? Može. Ti pričaj, a ja ću da spavam. Koju ćeš? Onu o Zlatogrivom. E, može, tu najviše volim, tu mi baka stalno čita. Bili negda u jednoj zemlji kralj i kraljica i imali sina koji se zvao Sigurd… Mama, šta znači negda?

Pišite Dudi na [email protected]!