Duda Alapača: Kad zaboraviš juli

Stigao nam je juli. Znate, onaj lepi mesec kad se radnička klasa već uveliko odmara. Volela bih da mogu da napišem da sam upravo došla s plaže, da mi koža miriše na kremu za sunčanje, da pijem ledenu kafu iz orošene čaše, sedim na terasi s pogledom na more i da poput svakog prosečnog kontinentalca uživam u odmoru.

Volela bih da se bavim i mislim o svim onim stvarima koje nas, kopnene sisare, i inače zaokupljaju tokom leta – komarci, zaštitni faktor, visoke cene apartmana u Grčkoj, kilometarske gužve na granicama… Ali ne mogu, jer nam situacija u ovom trenutku ne ide u prilog. Znate već – korona i taj rad. (Pročitaj: Duda Alapača: Život na popravnom)

Elem, ako nas je ova godina nečemu naučila – naučila nas je da ništa nije izvesno i da je planiranje, čemu smo inače skloni, jedna jalova rabota. Da mi je neko u februaru rekao da ću leto provesti pleveći baštu na ono malo šumadijske zemlje koja mi je preostala – ne bih verovala. Kad ono – međutim. Upravo dođoh iz tikvica.

Ne žalim se. Neki su prošli i gore, ako me razumete. Da li je strah, toliko prisutan tokom proleća, iščezao? Nije. I neće skoro. Ali ćemo barem naučiti da živimo s njim. Jer nekoliko stvari nam ipak ide u prilog: nismo jedini i nije nam prvi put da se suočavamo s nečim novim i nepoznatim. Da li je ovo strašnije od svega onoga s čim smo se do sada susretali – teško je reći, ali da je drugačije – svakako jeste.

Na ličnom nivou – nalazim utehu u tome što smo svi dobro i što više brinemo o sebi ali i jedni o drugima. Naravno da se svakodnevno suočavam s milion različitih pitanja – od toga da li ćemo možda ipak nekim čudom uspeti da se dokopamo obale do toga na šta će sve ovo ličiti tamo na jesen i da li će se posledice osećati još više i jače. Iako sam navikla da na pitanja dajem koliko toliko suvisle odgovore, (naročito deci) ovih dana jednostavno sležem ramenima. Jer – ne znam. (Pročitaj: Duda Alapača: Skoro pa ljubavna priča)

Znam da pre par meseci pandemija nije bila na spisku tema. Znam da je već neko vreme ceo svet uvučen u tu igru opstanka i da gledamo kako da sačuvamo ljudske živote i ekonomije. Znam da nikome nije lako, i da se svako na svoj način nosi s tim. Kako stvari stoje, uskoro ćemo svi znati nekoga ko je pozitivan ili nekoga ko je ostao bez posla. Uzdrmani smo iz temelja i to onako kako nas je malo šta u životu drmalo. Dogodilo nam se ono u šta nismo bili skloni da poverujemo. Taj put od “neće mene“ do “što baš mene“ kanda je bio kraći od očekivanog. Dobro. I šta sad..?

Ništa. Život se nastavlja. Možda ne onako kako smo mislili. Još manje na način na koji smo planirali. Ali se nastavlja. Deca nam se rađaju. Možda nije najbolji trenutak za dolazak na svet, možda ove godine nećemo pohrliti “da vidimo bebu“, možda će proći mnogo vremena pre nego nastavimo tamo gde smo stali – ali nastavićemo. Na jedan ili na drugi način. (Pročitaj: Duda Alapača: Požuri polako)

Ne želim da verujem da ćemo život na koji smo navikli – zauvek zaboraviti. Ne želim da verujem u  apokaliptična predviđanja i obeshrabrujuće prognoze. Želim da verujem da je ova godina takva kakva je, dozlaboga felerična, ali da će proći. Da ćemo iz ovoga, nekim čudom, izaći jači i bolji. Da ćemo možda naučiti ponešto i da će nakon svega svako od nas znati šta hoće. Ili barem šta neće. A i to je nešto.