Duda za blog – Lijepe žene (ne) prolaze kroz grad

Mnogo je godina prošlo otkako sam čitala Perl Bak. Dosta toga se zaboravilo, ali je slika vezivanja ženskih stopala od malena, sjajno opisana u njenoj knjizi “Istočni vetar, zapadni vetar“, ostala duboko urezana u sećanju, tada petnaestogodišnje mene. U vreme vaše i naše mladosti, skrnavljenje ženskog tela pripisivano je samo primitivnim kulturama. S užasom smo gledali fotografije žena iz nekih afričkih plemena izduženih vratova, osuđenih da do kraja života nose nekakve alke na svom telu. Ono što je naročito čudilo bilo je to što su one na tim istim fotografijama delovale srećno. One su sebi bile lepe. Budiboksnama, govorila bi moja baba i krstila se i levom i desnom.

Moja majka je u neseseru imala jedva četiri stvari – slovenački Deline sensitiv tečni puder, maskaru, crni krejon za oči i ruž koji je istovremeno služio kao rumenilo, tako što bi ga kružnim pokretima utrljala u jagodice. I to je bilo to. Ništa hajlajteri, ništa prajmeri… Kakav strašan danak neiskustvu, a…? A opet, bivša ex Yu mogla se pohvaliti prirodnim lepotama. Najljepša je prirodna ljepota, skini šminku nije te sramota – pevao je Čola tamo nekoj curi iz Zenice, te davne osamdeset i četvrte. Cure su nam u to vreme bile stvarno lepe, i bez šminke.

U isto vreme, sa naslovne strane Vogua osmehivala nam se neponovljiva postava svetskih modnih pista – Linda, Naomi, Sindi, Kristi i Tatjana. Potpuno različite i neverovatno lepe, svaka na svoj način, stajale su kao poslednja odbrana na bedemu Majke prirode. S ove naše strane, marširale su Ana Saso, Anica Dobra, sestre Begović, Tanja Bošković, Magi iz EKV-a, Alka Vuica, Vesna Vrabec, skupa s još par miliona, lepih, prelepih žena koje ste mogli sresti diljem one naše Juge, od Kneza, preko Titove i sve do Ilice i dalje. Lijepe žene prolaze kroz grad, napisao je Štulić, stojeći na uglu – sasvim sam. I nisu bile samo lepe. Te žene – imale su stav. Imale su ono nešto.

A onda…onda su došle dvedesete i na mala vrata donele neku drugu vrstu lepote.

Lepote kakvu nismo mogli da zamislimo ni u najgorim dokumentarcima iz daleke nam Afrike. Lepote nad kojom bi se i draga gospođa Bak dobro zamislila i zapitala kakvi to varvari moramo biti kad nam se rođene žene tako bogalje..? A da smo se bogaljile – bome jesmo. Do te mere da danas više ne mogu da prođem ulicom a da ne sretnem njih bar pet – istih. Majka priroda postala nam je maćeha.

Kako je krenulo..? Kako smo od veštačkih noktiju, preko veštačkih trepavica, isprva viđanih samo na Mesamu, za svega nekoliko godina dogurali do silikona, botoksa i kojekakvih priučenih stručnjaka koji nas kasape sve – na jedan te isti kalup…? Gde su nestale posebne prilike? Gde je nestala šminka za dan…? Obrve…? Gde su nestale devojčice…? Prave devojčice zbog kojih me nije strah da prođem školskim za vreme velikog odmora…? Deco moja, kada ste se to pretvorile u iste, napumpane, mišlju neopterećene, primerke – na izvolte…? I kada ste shvatile da svoju lepotu možete trampiti za nešto… nešto što su roditelji trebali da vam kupe. Ali nisu mogli.

I ko vam je rekao da ćete s tim poluotvorenim ustima i tri broja većim grudima, daleko dogurati..?

Ko je od školskog napravio poligon za lečenje kompleksa..? Ko vam to priča priče…? Zbog koga se provlačite kroz filtere..? Ko vam to malo samopouzdanja gasi k’o pikavac…? Čime vam plaća tu mrvu mladosti..? I šta će biti kad prođe? Kad shvatite da se prečice ne isplate…? Kad postane jasno da selfiji koje pucate u klozetima, baš i nisu neka fora. Da to što sa dvadeset izgledate kao roba s felerom – nije ok…? Da starlete imaju svoj rok trajanja. Kratak. I da posle ne ostane ništa. Poneki propali brak, poneko dete, poneka alimentacija, nedovoljna da pokrije sve ono na šta ste, avaj, navikle. Ko vas je učio da ne učite? Da ne čitate..? Da bežite s časova…? Ko vas je navukao na rialitije, instagrame..? Ko je od vas napravio anoreksična, neproporcionalna bića, prevelikih grudi i premalih mozgova? Društvo..? Teve..? Možda baš majke…? One iste majke koje su sa četrdeset i kusur želele da izgledaju kao da su vam sestre..? A nisu vam sestre. I ne treba da budu. Možda baš u tome i jeste problem..?

Ali šta ja znam…? Ništa. Ja sam iz neke druge priče, iz nekog skroz drugog filma.

Ja se i dalje naježim kad čujem Haustor. Vi slušate svoje Jale i Bube. Kod vas “ide gas“. Kod vas “mala grmi“. Vi pućite svoja usta u svoje prednje kamere. Vaša sreća je slabašna, opstaje samo dok je priključena na aparate. Vaš ceo život je indukovana koma. Zabava za široke narodne mase.

Džaba ja to pričam, jelda…? Istočni vetar, zapadni vetar nije nešto zbog čega vam se pale lampice. Čola? Štula? Ništa…? Drugi neki vetrovi duvaju ovih dana. Vi ne poznajete nijednu pravu Curu. Vi nikada niste bile južnije od Doboja. Vi niste čitale i nikada nećete čitati ništa duže od sms poruke. Zato ova mučena priča o vezivanju stopala nema nikakvog smisla. A zašto i bi…? Uostalom, njima su branili da hodaju. Vama samo brane da mislite.