Đuvegije, gde ste – da ste
NEKADA DAVNO, jedina briga moje majke bila je – da l’ ću se ikada udati? Isto tako davno – sva nauka vrtela oko dve vrste muškaraca – oženjenih i slobodnih.
Od slobodnih – rekla je mama – možeš dobiti prsten, od ovih drugih čir na želucu i vikend u motelu s dve zvezdice. Ako je slobodan – gledaj da ne pije, ne kocka i ne juri za suknjama. I to je bilo to.
Ruku na srce, majkama je nekada bilo mnogo lakše deliti savete. Znalo se ko valja a koga se treba kloniti. Danas ih ima barem tuce – metroseksualci, lamberseksualci, ovi, oni, teško meni kukavici, dok Beba stasa za udaju – neću znati ni gde je levo, a kamoli da je majčinski posavetujem.
Čuvaj se, sunce moje. Muškarci su čudna sorta. Čuvaj se onih pametnih. Prosuće ti priču u sekundi. Reći će kako si lepa. Prelepa. Pašćeš na njegov smisao za humor. Biće politički korektan. Ekonomski stabilan. Ekološki potpuno svestan. Recikliraće konzerve. Nikada neće ostaviti žvaku u piksli. Nikad ti neće biti dosadno s njim. Popraviće ti kompjuter za tri minuta. Podići hard. A onda će otići s tamo nekom bangavom. Jer ga intelektualno stimuliše.
Čuvaj se nesigurnih. Premalih. Prevelikih. Klempavih. Onih s krivim zubima. Maminih sinova. Proći će ti mladost u lečenju njegovih kompleksa. I taman kad pomisliš kako je sladak, sa svojih metar i šezdeset, i pivskim stomačićem, šutnuće te zbog ribe koju je upoznao na fejsu.
Beži od presigurnih. Onih omiljenih u društvu. Tipova koji drže sve pod kontrolom. Toliko sigurnih u sebe – samopouzdanih – njih ništa ne dotiče. Ni tuđ pogled u prolazu. Ni flert s bivšim. Niko mu nije pretnja. Ni tvoj drug, ni kolega s posla, ni mobilni koji zasvetli u sred noći. Suviše je zaljubljen u sebe. Jer pouzdanje privlači. Ne traži potvrdu ni odobravanje. Voli ili ostavi. Paaaa, bolje ostavi.
Umetnici su ti đene-đene. Dobrice. Spontani. Kreativni. Napisaće ti pesmu. Nacrtati te na salveti. Pokloniti cvet. Čekaće te na kiši. Napiti se zbog tebe. To je ok. Svaka žena želi da bude posebna. Jedina. Inspiracija. Mona Liza. Ali umetnost je varljiva kategorija. Danas jesi, sutra nisi. Zato – poljubi pa ostavi. Osim ako ne želiš da ga tražiš po svim kafanama odavde do Ibarske magistrale.
Stranac. Egzotičan. Erotičan. Slatkiš s akcentom. Šarmantan. Posmatra svet s druge hemisfere. Pomalo čudan, tajanstven. S pedigreom. Valutnom klauzulom i skajp rodbinom. Spuštaće dasku i menjati rolne toilet papira. Zatvarati pastu za zube. Spirati dlake iz lavaboa. Biće savršen. Ali nikako nećeš uspeti da mu prevedeš te tuđe reči – dert, zort i sevdah – te će na kraju kulturološke razlike presuditi.
Možeš da pokušaš s pažljivim. Otvara vrata od kola. Pridržava kaput. Plaća večeru. U svemu vidi povod za slavlje. Pamti datume. Godišnjice. Kupuje cveće. A onda – jednog dana – ode da odnese tetki lek i… sledeće čega se sećaš je da ga srećeš kako šeta klince po keju. Nakon njega ne misliš kako je tip koji ti se ne javi tri dana – toliko loš. Nakon njega naučiš da poslušaš intuiciju i onaj mali glasić koji kaže „no good, no good“.
Romantična duša. Veruje u ljubav. Čokolada, večere uz sveće. Pozvaće te – tek koliko da ti čuje glas. U onim danima biće posebno pažljiv. Iskreno će brinuti o visokom pritisku tvoje majke, zvaće je da joj prepriča svih poslednjih dvanaest epizoda Odbačene, bez blama će otići u sred noći po tampone, a onda će te ostaviiti zbog levog beka nižerazredne rukometne lige.
Avanturisti su najgori. Ide kud ga vetar nosi. Zabavan. Bajker. Bezbrižan. Mlad u duši čak i kad zagazi u godine. Petar Pan. Večiti dečak. Poći će ujutro na posao – a javiti se posle dva dana s Tajlanda. U najboljem slučaju iz Vrnjačke banje. Trampiće babin servis za kafu iz hiljadu osamstosedamdesetidruge za duboke starke i zipo upaljač. Ne brine za posledice. Živi za danas. Sutra – je l’ se to jede…?!
Mama – rekla je Beba. Ovo je moj drug Joca. Joco, drago mi je, ja sam mama. Nego, reci ti meni, sine – jesi oženjen? Mamaaaa, mi smo još maliiiii…. Joca ima osam godina. Ne znam ja to, moje je da pitam, nemoj posle da bude – mama, nisam znala.