Gospodin će od priloga…?

[inlinetweet prefix=““ tweeter=““ suffix=““]- Vele „ne pokušavajte da ga menjate“‘. Onog trenutka kad poželite da promenite svog muža – izgubićete svog muža. Prihvatite ga onakvog kakav jeste. I volite ga takvog kakav jeste, onakvog kakav je bio kad ste se zaljubili u njega. Je l’…?[/inlinetweet] Super, sve je to meni ok, al’ šta da radimo ako sam se zaljubila u zgodnog tipa, a sad pored sebe imam tuljana koji je nabacio dva’es’ kila viška…? I taj višak da volim, jel’ da…? Sori, ne mogu. Mislim, bi’ ja al’ ne ide.

– Stvarno, Vlado, šta si to napravio od sebe? Nekad si bio lepo građen, a pogledaj se sad…?! Ne mogu više ništa da ti kupim u normalnoj radnji. Svaki ti je XL mali. Aj’ što kinezi naprave mali XL, al’ znaš li ti s kakvom me tugom one žene po pijaci gledaju…? Odem da ti kupim gaće – nema broja. Izvadi mi žena pre neki dan sve što je ispod tezge imala, otvori jedne, otvori druge, ja razvlačim, okrećem – džaba. Male. Čekaj, kaže, imam jedne XXXL. Ponadah se – bar jedne da nađem, pa praćemo, šta da radimo… [inlinetweet prefix=““ tweeter=““ suffix=““]Rasteže ona, rastežem ja… Ma vidim u startu da su male. Nešto mislim – da l’ da kupim bar te jedne, da joj učinim sefte – pa nek’ ima za potiranje – da me ne gleda onako, k’o zadnju siroticu.[/inlinetweet]

– I ove male…? – pita.
– Male, kažem i slegnem ramenima.
– Pa koliki je taj tvoj, sestro slatka? Pola grada kupuje gaće kod mene, samo za tog tvog nema broja.
– Ma, nije on toliki, nego je nekako – krupan, širok u struku. – branim se.
– Pa ništa – kaže žena. – Imam mnogo lepe posteljine, ‘oćeš da vidiš…?
– A, mislim se, daj da vidim, možda da ga zamotam u taj jorgan, da ako mu i on ne bude mali.

I tako, dođem kući pa opletem po Vladi.
[inlinetweet prefix=““ tweeter=““ suffix=““]- Sram te i stid bilo! Ljudi danas vode računa o svom zdravlju, a ti…? Ne vadiš se iz kola, pešačiš kol’ko od kuhinje do dnevne, piješ tablete za pritisak, sam Bog zna u kakvom su ti stanju arterije, iz trenerke ne izlaziš jer ti je jedino ona komotna, pa šta misliš – gde to vodi…?[/inlinetweet]
– Daj ne počinji…
– Ne počinjem. I ako počinjem – imam pravo da počinjem, ja sam ti žena. I kamo sreće da sam mnogo ranije počela, danas ne bi bio takav.
– Kakav…?!
– Eto takav… Debeo.
– Ja sam krupan. Imam krupne kosti. Vidi… – reče i poče da zavrće rukave.
– Nisu to krupne kosti, dušo. Ne deblja se čovek od kostiju…. šta me gledaš? U pravu sam, znam da sam u pravu, ni tebi se ne dopada to što vidiš, ali nećeš da priznaš da si preterao.
– Pa moram da preteram! Ti si kriva, da ti ne kuvaš tako dobro, ja ne bih toliko jeo, ja bi’ stao…

[inlinetweet prefix=““ tweeter=““ suffix=““]Ja – kriva. Ja KRIVA što on ima sto i kusur kila? Kuvam – kriva sam. Da ne kuvam, opet bi’ bila kriva. E pa dobro, majkoviću, ako sam ja kriva, ja ću i da ispravim. A ti ćeš sarmice u listu od zelja da vidiš još samo na 24 kičen. Od sutra ima da me moliš za jednu jabuku. Kiselu.[/inlinetweet]

I tako, posadim ga lepo pored sebe, pa održim jedno dobro slovo o zdravlju, o tome kako smo ono što jedemo, kako moramo da pričuvamo ova naša telašca, kako to nisu kante za đubre, pa da samo trpamo šta nam je volja. Vlado, kažem mu, nismo ni mlađi ni zdraviji – sada je vreme da se prizoveš pameti. Ti se prizovi, a ja ću ti praviti društvo.
– Man’ se toga što ćeš mi praviti društvo. Hoćeš li mi praviti i štagod da jedem…?

Sutradan sam ustala pre njega i smućkala mu jedan dobar smoothie. Izvoli, dušo, ovo je tvoj novi zdravi doručkić.
– Ovo…? – upitao je i pogledao sažaljivo u činiju ispred sebe.
– Da, puuuuno vitamina.
– Pa šta ću s ovim? Jel’ ovo maska za lice…?
– Ne, blento, to ti je doručak.
– OVO…? Doručak…? Pa, imam ja zube, nisi morala da miksaš, nisam beba…
– Neka, neka, samo ti to brzo popij. Slušaj svoju Dudu i sve će biti u redu.
– A što je ovako ružna boja…?
– Zato što ima avokada.
– Ne volim avokado.
– Petsto dinara – kilo. Za te pare bi mogao malo da ga zavoliš. Mogla sam tepsiju bureka da ti kupim, al’ mislim se – nek’ košta šta košta – meni je zdravlje mog muža najvažnije.
– PIJ, šta čekaš…?!
– Smrdi.
– Ne smrdi.
– Smrdi, Dudo, svega mi. Pomiriši…
– A ne smrde ti oni užegli ćevapi što po nedelju dana stoje…?! Pij, kad kažem.
– A da podelimo…? Rekla si da ćeš mi praviti društvo…
– Praviću ti društvo kad ne budem mogla da kupim gaće u slobodnoj prodaji. Aj’ živeli. Ta-kooo. Još malo… Vidiš da ti je ostalo malo na dnu. Nemoj da ostavljaš. Ne valja se.

[inlinetweet prefix=““ tweeter=““ suffix=““]I tako. Prođe taj prvi dan. Preživesmo nekako. Zavijao je kao kurjak od gladi i svako malo grlio frižider. Džaba ga grliš, mislim se, sve što je bilo jestivo u njemu – pobacala sam. Još niko nije pao u iskušenje zbog zelene salate. [/inlinetweet]A ako ti baš padne šećer – ima sirupa za kašalj – pa izvoli. Za neželjene reakcije posavetuj se sa svojim farmaceutom.

Dan drugi. Vodim te na ručak – poslala sam mu sms oko podne. Gde? Videćeš. Šta jedemo? I to ćeš videti. Je l’ meso…? Meso je. Ne mogu da iščekam. – napisao je i poslao mi stotinu namigujućih smajlija.
– Šta je OVO…?
– Suši.
– Suši..? Rekla si da će biti mesa…!?
– Pa meso je. Riba.
– Znam, ali – živa riba. Znaš da ja to ne volim.
– Kako možeš da ne voliš kad nisi nikad ni probao?
– Ne moram da probam. Ne volim i tačka.
– To sam i ja mislila dok nisam probala. Nemaš pojma kako je ukusno. I ne goji. Pa šta misliš, što oni Japanci žive po dvesta godina?
– Ma da živim i trista, ja ti ovo ne mogu.
– Kapiram. Normalna reakcija za pripadnika jagnjeće brigade. Jagnjetina je ok, ali živa riba–nikako. Nije “muški“, tigre, jesam u pravu? Ništa, ja ću pojesti i tvoje, nema veze. Pogledaj jelovnik, možda ti se nešto drugo svidi….? Nigiri, maki, kalifornijske rolnice…? Miso supa, možda..? Tobiko…?

Posle pola sata ubedih ga nekako da naruči barem rolnice s dimljenim lososom.
– Pozliće ti ako ne jedeš. Videćeš kako je ukusno. – prećutah onaj ojster sos, greh mi na dušu.
– Pozliće mi i ako pojedem. – reče.
– Je li se gospodin odlučio? – upita konobar.
– Jeste. – rekoh. – Godpodin će rolnice od krastavca s dimljenim lososom i trakom od vasabija.
– Odlično. Šta želite od priloga…?
Kupus salatu, luk i dosta urnebesa.

Pišite Dudi na [email protected]!