I, šta ćemo, komšinice..?

Autorka teksta: Duda Alapača

[inlinetweet prefix=““ tweeter=““ suffix=““]Nekad su bre, mesari bili institucija! Svaka domaćica koja drži do sebe morala je da ima jednog svog, sopstvenog mesara.[/inlinetweet] Moja baka se klela u svog čika Mitketa. Mitke, pravi pravcati kasapin, rumenih obraza, s brkovima odavde do Sente, istetoviranim sidrom na podlaktici (uspomena iz mornarice) i besprekornom belom keceljom – bio je nekako, stub naše porodice i društva uopšte. Kad Mitke namigne i kaže “komšinice, imam za vas nešto posebno“, znaš da je posebno i da se ne vraća kući bez tri kila špic grudi. Ama, penziju je znala da ostavi u mesari, samo ako li se zadesi kad “stigne roba“. Mitke, samozvani kralj čvaraka i dimljenih kolenica, nikog nije ostavljao ravnodušnog. Ljudi moji, u njegovoj je mesari nastajala – poezija. Imućniji su pazarili, sirotinja se inhalirala, ali niko nikad nije izašao – nesrećan. A ovi današnji mesari – budiboksnama.

Uđem pre neki dan u mesaru, baš se onako, nameračila da napunim tikvice, vidim – nepoznat čovek. Ajde, mislim se, barem je meso poznato, uzimam tu godinama. Dobardan – dobardan. Šta ćemo, komšinice…? Ih, ja znam šta bi’, al’ sad nek’ bude jedno pola kila mlevenog. Junećeg. Al’ da bude lepo parče. Od buta. I dvaput mi sameljite, molim vas. Ja pričam, al’ vidim – ne zarezuje me. Treska satarom po onoj dasci.
– I šta smo, rekli, šta ćemo…? – ponovo će on. Ok, vrućina udarila, možda čovek ne čuje.
– Pola kila mlevenog, junećeg. – ponovim. – Al’ da bude le…
– Kol’ko…? – ponavlja.

[inlinetweet prefix=““ tweeter=““ suffix=““]Ok, jel’ ovo neka skrivena kamera, ili šta…? Po-la ki-la. Petsto grama. Pet-sto. Drrrrrrrrrrr, uključi mašinu i stade da trpa meso odozgo.[/inlinetweet] Okrenut mi je leđima, ništa ne vidim. Jednom melje, al’ dobro de – nije dinosaurus.
– Jel’ mnogo šestopeteset…? – upita i smota ono meso brže bolje u kesu.
– … nije mnogo. – kažem i slegnem ramenima, mada, ako ćemo pravo – ovo me najviše nervira. Čuj, jel’ može? Jel’ bi moglo da imam da platim samo pola kila, a da mi resto daš gratis…?
– Kucaj, Dano. Šestopedeset od buta. Junećeg.

Četristopedesetšest – reče Dana. Nešto mi puno. Jel’ imate šest sitno? Nemam. Jao, komšinice, nemam da vam vratim. U redu je. Drugi put. [inlinetweet prefix=““ tweeter=““ suffix=““]Otvori kesu, otvori kesu – javi se onaj crvić sumnje. Ma šta imam sad da gledam, meso je meso.[/inlinetweet] – pomislim i krenem dalje.

Dođem kući – gola voda, napolju već ugrejalo, a natovarila se, bože me sačuvaj, sve mi se one kese usekle u dlanove. [inlinetweet prefix=““ tweeter=““ suffix=““]Dubravka, vreme ti je da kupiš ona kolica na točkiće, pa lepo k’o gospođa na pijacu, a ne k’o kakav magarac… [/inlinetweet]Otvorim onu kesu i – imam šta i da vidim. Meso li je…? Guma li je…? Ama od buta nije, od junećeg još manje. E da nije ovakva skapsa napolju pa da mu se vratim pa da mu tresnem svih onih pola kila i sto pedeset grama posred one njuške ljigave prevarantske…!?

Sram te bilo te sede kose, barabo matora, mene si naš’o…? Godinama kupujem na istom mestu i sad si ti rešio da me prevariš, a krdo sam ti teletine iznela iz tog ćumeza. Jel mi to hvala…? Stid da te bude, eto. I ovo ti junetina, bedo bedna..? Ovo..?! I s čim ja sad da napunim tikvice…? Eeee, Dubravka, šta si dočekala, da te jedna šuša obična prevesla. Ama nije mi za pare, nije mi ni što ćemo bez ručka ostati, nego – zar mu ja stvarno tako delujem? Kao neko kom može tek tako da podvali…? Kao neko ko ne razlikuje meso od…od nemesa? Crni Mitke, šta smo dočekali…?!

Dobro, šta sad, pa neće svet propasti ako ti je uvalio loše meso…? – pokuša da me uteši Vlada. Hoće, propašće. Baš će propasti. Pa nećeš da se biješ zbog dve šnicle valjda…? Ih, da su bile šnicle barem, nego ovo je bilo… pa ne znam ni ja šta je bilo – al’ meso bilo nije. Kako sam samo mogla da nasednem…?

– Ništa, sledeći put kad odeš, a ti mu lepo reci sve što ti je na duši.
– Sledeći put…?! Sledeći put – ne’š mi ni šliku viđet’…!
– Nego…ima li ga taj ručak ili…
– Ima. Tikvice.
– Punjene…?
– Punjene. Tikvicama.

Pišite Dudi na [email protected]!