Ko kosi, ko vodu nosi…

– Neću tu majicu – rekla je i zdipila iz sobe.
– Molim…?
– Rekla sam ti, ne volim tu zelenu majicu. Ona je za dečake. Kako ne razumeš, mama…!? Uostalom, ima fleku.
– Nema fleku.
– Ima…! Evo tu!

Da, stvarno – kako ne razumem…? Pa ne znam, biće da mi u sedam ujutro baš i ne radi onaj centar za razumevanje osmogodišnjaka. Kasnimo. Nisam se našminkala. Nije doručkovala. Rezervoar mi je prazan, što znači da moram i na pumpu, a ona “neće zelenu majicu“.

– Obuci majicu, kad ti kažem. – rekoh a iznad glave mi se pojavi onaj oblačić kao u stripovima, s likom moje majke, kako skrštenih ruku, negoduje.

[inlinetweet prefix=““ tweeter=““ suffix=““]Tako to kreće, rekla bi mama. Misliš da si ti mogla da biraš šta ćeš da obučeš? Oblačila si ono što se imalo. Bilo je važno samo da je čisto. Tri četiri majice smo menjali i to je to. [/inlinetweet]Uveče operem, ujutro se osuši i u školu. Nekad se znalo ko kosi, ko vodu nosi… A vidi ovo sad – izmišlja. Fantazira. Ako joj sad dozvoliš da te voza oko malog prsta, šta će tek da ti radi za koju godinu?! Mnogo ste vi to razmazili, ako mene pitaš.

Razmaziti…? Šta znači razmaziti, ‘ajd sad?! [inlinetweet prefix=““ tweeter=““ suffix=““]Nekad su razmažena deca bila ona koja su u krevet išla posle drugog dnevnika. Danas smo srećni ako uopšte i zaspu pre nas. Vremena su se promenila, mama. Danas su deca – institucije za sebe. [/inlinetweet]Dolaze na ovaj svet s uputstvom za upotrebu. Dete ne sme da se zapostavlja. Njegove emocije su važne. Ako je ljuto, tužno – ne smeš da ga zadirkuješ. Dete mora da se bezuslovno voli.

Da se bezuslovno voli…? – upita mama. A šta misliš – ja sam tebe kao uslovno volela, šta…? [inlinetweet prefix=““ tweeter=““ suffix=““]Volela sam te najviše na svetu, onako kako majka može da voli dete, ali nisam dala da mi se penješ na glavu. I…? Ima li šta loše u tome?[/inlinetweet] Da nisi možda ostala nevaspitana, da ne vučeš kakve traume iz tog doba…?
– Ok, ne vučem traume, al’ jesi bila stroga, priznaj.

– Jesam. Dobro je što sam bila stroga. Ali bila sam i pravedna. Za razliku od vas dvoje, igrate se roditelja. Budite barem dosledni u tome, a ne – danas ovako, sutra onako. Pa malo može, a onda malo ne može. Zašto? Zato.[inlinetweet prefix=““ tweeter=““ suffix=““] Kako dete uopšte da zna dokle sme da ide ako mu niste postavili granice? U stvari – postavili ste vi granice, al’ se menjaju. Čas amo, čas tamo. E to će pomeranje granica skupo da vas košta, upamti šta ti majka kaže.[/inlinetweet]

– Mama, nemaš pojma. Moje dete je ok. Mom detetu ništa ne fali. To što neće da obuče zelenu majicu – nije razlog za uzbunu.

– Nije, a…? – upita mama. Danas neće da obuče majicu, sutra na red dođu cipele, bacaka se i dreči dok ne popustiš, onda neće da jede ono što skuvaš, a ti skuvaš ono što voli, jer bolje da pojede bilo šta nego da krepa od gladi. Pa neće da ide u krevet, a ti kažeš, pa dobro, neka je do deset. Pa ne radi domaći, a ti kažeš “neće svet propasti zbog jednog domaćeg“. Pa onda ne uradi dva domaća, pa dobije keca, (neće svet propasti zbog keca), pa padne i na popravni, a vi sve opravdavate, mislim “i popravni je za ljude, mrzi je profesor“ – jer, kako si ono rekla – detetova osećanja ne treba zanemarivati. I tako, dok vi plaćate privatne časove, ona lepo nađe momka (vraćamo se na osećanja), pa ne dođe kući celu noć, pa pobegne od te iste kuće, pa se javi nakon nedelju dana, pa je nekako konačno privolite da se vrati, obećate kule i gradove, svaku moguću autonomiju… Pa hoće na more, pa na skijanje pa ovde onde, treba samo šminku pokupovati, i onda se seti da bi možda malo mogla i da radi. Ne mnogo, samo malo. Pa vi nađete jedan posao, drugi, treći, al’ ona neće, ona ne može da ustane u šest, ona ne trpi autoritete, ona je dete a deca bi još malo da se igraju, da žive o tuđem trošku, a veze i poznanstva se troše, nemaš više kome ni da se obratiš. Uz to, dete i ne zna bogznašta da radi, a radne navike – nema. I ko je kriv – krivi mama i tata. Jel’ to hoćeš da ti se desi? Da sutra crveniš zbog rođenog deteta i još da uperi prst u tebe i kaže “ti si kriva za sve“. E, ako, desiće ti se, samo ti nemoj majku slušati.

Sedam i četrdeset dva. Stojimo ispred lifta. Beba i ja – ljuta dva neprijatelja. Ona šmrcka, ja se pravim da ne čujem. Na njoj – zelena majica.
– Samo da znaš da jeste prljava. Svi će mi se rugati. Prljava je, odvratna i smrdi.
– Ne smrdi. I nije prljava. Samo je zelena. Uostalom, ne raspravljaj se sa mnom.
– Reći ću te tati.
– Samo probaj.

Minut ćutanja. Tajac. Lifta nema pa nema.
– Prljava je.
– Nije.
– Jeste.
– E sad ćeš tri dana da je nosiš zaredom. Sram te bilo. Osam godina i ona mi zna šta hoće.
– Osam i po.
– Osam.
– Osam i…
– Ni jedne više..!
– … po.

Pišite Dudi na [email protected]!