Lavanda bluz

[inlinetweet prefix=““ tweeter=““ suffix=““]U ona davna davna vremena, moja mama je radila od sedam do tri. Ja bih dolazila iz škole oko podneva i vreme koje je prolazilo u čekanju te iste mame da dođe s posla, činilo su se kao najsporije vreme na svetu.[/inlinetweet] Zbog nje sam naučila da gledam na sat već u prvom osnovne. Mala kazaljka na tri, velika na šest – znak su da će mama svakog časa stići. Sećam se da sam, u tom čekanju, znala da se zavučem u orman i mirišem njene haljine. Bilo je nečeg lekovitog, nečeg umirujućeg na dnu tog ormana. Parfem, lavanda…đavo bi ga znao. Ali pomagalo je u onim teškim trenucima, kad ti se nešto stisne u toj maloj duši i kad jedino želiš da mama dođe kući. Brzo. Odmah. Ne za pet minuta. Odma’ sad.

– Dudo…? – govorila bi još s vrata. – Dudo, sto puta sam ti rekla da se ne zavlačiš u orman, sve ćeš mi pogužvati. Možeš li da smisliš neku drugu igru? I šta zaboga radiš tu, uopšte..?

Nisam umela da joj objasnim, samo sam se stiskala oko nje, i kose nakostrešene poput maslačka, stresala sa sebe elektricitet starih džempera.

[inlinetweet prefix=““ tweeter=““ suffix=““]U ova nova vremena, naš prosečni dan počinje u petnaest do sedam. Pustim da dobro odzvoni, ustanem, stavim vodu za kafu, probudim Bebu, zakuvam kafu, zatim odem ponovo da probudim Bebu, jer se u međuvremenu vratila u krevet, obučem nju, obučem sebe pa preko vrata.[/inlinetweet]

– Jesi li spremila knjige? – pitam dok čekamo lift. – Sigurno ti baš sve trebaju…? Ranac ti je pretežak, neverovatno šta sve morate da nosite. Stradaće ti kičma.
– Ali mama, imam pet časova. – brani se.
– Da imaš i pedeset pet – mnogo je. Stižemo pred školu u pet do osam.
– Mama, imaš da mi daš za užinu…? Dok vadim sitno iz novčanika, zasipa me pričom.
– Sari je u subotu rođendan… Pozvala je ceo razred. I Todora je pozvala, a s njim se niko ne igra… Hoćemo li u nedelju u bioskop?
– Dogovorićemo se, mila, dugo do nedelje. Budi dobra, vidimo se kasnije. Pazi kako prelaziš ulicu…!

Sedam i pedesetdevet. To je to. Jedno mahanje iz kola, pogled prikovan na preteškom rancu, osvrće se, maše mi, nedostajem joj, znam.

[inlinetweet prefix=““ tweeter=““ suffix=““]Nekad mi se čini da se moja devojčica čuva sasvim sama i da ja zapravo samo statiram. Vožnja do škole i nije neka sjajna zanimacija. Nije bioskop i nije rođendan.[/inlinetweet] Čak je i Todor interesantniji od mene. [inlinetweet prefix=““ tweeter=““ suffix=““]Pokušavam da nađem vremena za nju, ali ova centrifuga od života – melje li melje. Dete mi odrasta između dva vikenda a da toga nisam ni svesna. Radnim danima nemam vremena. Radnim danima uključim autopilota i pravim se da je sve ok.[/inlinetweet] Da je sve kako treba da bude. Govorim sebi kako tako mora. Po navici ponavljam jedne te iste pokrete, izgovaram dobro uvežban tekst, a onaj pogled u školskom, ono dugo mahanje preko ramena, poljubac i zagrljaj tako jak kao da se više nikada nećemo videti – znak su da joj jako nedostajem.

– Kupi mi nešto slatko, kaže mi skoro svakog jutra.
– Kupiću, obećavam.

Nekada kupim, nekad zaboravim. Ponekad me zove na mobilni da me napomene.
– Kupi mi…
– Znam – prekidam je. – Nešto slatko. Čekaj da smislim….
– Smisli brzo, mama ima puno posla.
– Kupi miiiii…..- k’o za inat, ne može da se seti.

Izmišljam neki razlog da prekinem vezu, kao da će se za ta dva minuta dok se ona smisli – ceo svet srušiti. Posle mi šalje poruke na Viber. Srca. Poljupce. Smajlije. Mama, volim te i slične poruke na koje uzvraćam s tri sata zakašnjenja. Zamišljam je kako sedi ispred televizora i kucka u mobilni svojim malim prstima. Čeka odgovor. Gleda crtaće koje je već gledala. Igra se sama. Ustaje, otvara fioku. Nema ništa slatko. Kupiće mama kad dođe.

Šest je popodne. Ispred vrata se setim da joj ništa nisam kupila.
– Toliko sam žurila da sam skroz smetnula. – branim se. – Imamo li bar neku čokoladicu u šteku, nešto, bilo šta…? Vlada me pogleda.
– Zar stvarno misliš da te zove zbog slatkiša…? – upita. Zove te samo da ti čuje glas. Dudo, ona stvarno jedino želi da ti čuje glas. Ništa više. Ima osam godina i voli te najviše na svetu.
Nešto mi se gorko skupi u grlu.
– Jeste li ručali? – oglasi se autopilot.
– Jesmo. A gde je ona sad…?
– A šta ti misliš gde je..?
– Zar opet…?
– Opet.

Ulazim u sobu. Sekund pre, zamišljam da ću je zateći na krevetu. Ili ispred televizora, kako hipnotisano zuri u ekran. Možda za kompjuterom? Na podu, s razbacanim igračkama i bojicama svud unaokolo…? Zamišljam je svuda, samo ne želim da je zamislim… tamo… U onoj zemlji lavande.

Pišite Dudi na [email protected]!