Duda Alapača: Preživesmo i praznike

E ovako, u ime svih nas iz sedamdeset i neke – molim i apelujem da se praznici ukinu!

Kako zašto…? Zato što nisam stala pet dana.

Zato što sam s ovih svojih deset prsta napravila, paz’ sad: rusku salatu, krompir salatu, ribu, riblju čorbu, šopsku salatu, sarmu, bombice s rumom, bombice bez ruma, ispekla but u rerni, pa onda za one koji se mršte na luk iz krompir salate, obarila krompir za pire, obaška. I zato što sam nas sve i spakovala i raspakovala. I zato što sam, pre nego što smo otišli na selo, pospremila i ovu mi moju matičnu kuću – da nas ne zatekne lom kad se, posle praznika, vratimo. I zato što sam morala da mislim i o tome šta da radimo s pticom ta tri dana – jer ne možemo da je ostavimo samu, pa smo i pticu poneli. I zato što sam ja bila kriva što ptica maše krilima i przni po novom mu autu. I zato što se meni spočitala i gužva na naplatnoj rampi, kao eto – ja zapela da se ide na selo… Čuj – ja..?! I kriva sam i zato što sam naspremala toliko hrane da smo u povratku mogli samo da se kotrljamo. I kriva sam što ne može da zakopča kaiš na onoj istoj rupi od pre nedelju dana. I kriva sam što sam ponela veš da perem u selo, a zaboravila kesu s njegovim košuljama, jel’ treba da obuče jastučniču na sebe kad krene na posao, mo’š misliti – žena zaboravila košulje…?!

Pa, stvarno… I kriva sam i što su kreveti na selu neudobni, i što dušek kliza na jednu stranu, pa čovek nikako ne može čestito da se namesti. I kriva sam što je internet slab, a sam je rekao da ide na selo da odmori mozak, mislim – pa mora li se gledati i prenos moto GP trke u realnom vremenu…? I kriva sam što je nestalo struje u osam uveče pa smo, na nevolju, morali da sedimo ispred kuće i pričamo – ko ljudi. I kriva sam što je bojler star i što ih pecka struja kad stanu bosom nogom na pločice. A kriva sam, biće i zato što se u nekom trenutku naoblačilo pa smo onaj roštilj morali da palimo pod tremom, a ne napolju – kao što je prvobitno bilo planirano. I kriva sam što je u povratku bila gužva pa nam je trebalo tri sata do kuće. I kriva sam što sam ga popreko pogledala kad je preticao na krivini, kao šta se bunim – nije bila puna linija.

I kriva sam što je prilikom tog manevra prosut sok od strane putnika sa zadnjeg sedišta, a zajedničkog nam potomka, i kriva sam što sam tom istom potomku dala sok od borovnice, a ne neki od jabuke, jer jabuka se pere a borovnica jok. I kriva sam što nas je kod kuće zatekao prazan frižider. I što smo galamili kad je on, tako umoran od puta, legao da odmori. A ja nisam umorna, šta..?!  Pa sam onda kriva i za to što dva dana jedemo barena jaja, jer mi je baš on, moj muž, prebacio da ne poznaje ženu koja za Vaskrs ofarba deset jaja. E sad kad sam ofarbala trideset (nijedno puklo, neka uđe u zapisnik) – ni to ne valja, jer eto, ni jaja ne treba da stoje predugo.

I kriva sam i za to što nisam uzela ova tri dana odmora, pa da spojim lepo i praznike i vikend i sve. A najkrivlja sam što stalno nabrajam koliko sam umorna, jer me niko nije terao da radim i spremam i perem i kuvam, mogli smo lepo, gospodski, na čačkalicu (a zna se da mi nikad ništa nismo umeli ‘’na čačkalicu’’), tako da nemoj neko da mi više pomene praznike i da me pita šta ima da se jede…!

I nemoj neko da mi se obraća u narednih pet, deset, pedeset dana. Idem sad lepo na posao, da se odmorim k’o čovek. Pa jel..?