Prigovor se odbija
[inlinetweet prefix=““ tweeter=““ suffix=““]Biću iskrena, sasvim iskrena – svaki pokušaj da od rođenog muža napravim čoveka – propao je.[/inlinetweet] Pet dana sam kuvala čorbice, cedila voće, čitala kalorijske tablice, pridržavala mu noge dok se s dušom rastajao na sedmom trbušnjaku i – ništa. Ništa. On jede li jede. Kako se osećam? Poraženo. Kao i svaka druga žena koja u jednom trenutku pokuša da odvoji muža od ljubavnice, kocke, pića ili bilo kakvog sličnog poroka. Mene nije porazila ni lepša, ni mlađa žena, nije mi glave došao blek džek, ni blek end vajt, odolevala sam pred duplim vinjacima i domaćom šljivovicom, ali pred dva ćevapa – pogiboh na mestu.
Ljuta je borba trajala pet dana. [inlinetweet prefix=““ tweeter=““ suffix=““]Pet dana agonije, tankih živaca, stajanja na vagu, posustajanja, odustajanja… Plašila sam se petka. [/inlinetweet]S razlogom sam se plašila. Petak čoveku da neku slobodu, vikend je, imam vremena, dan je lep, zašto da ne dam sebi oduška…? Zaslužio sam, vredno sam radio, zašto da se ne počastim..? Uostalom, jedno parče više manje – ništa ne menja.
[inlinetweet prefix=““ tweeter=““ suffix=““]Niko neće znati. Svedoka nema. Sita usta ne govore.[/inlinetweet]
Elem, izašla sam da bacim đubre i ugledala ga na parkingu. Prva misao: šta moj muž radi u deset uveče sam na parkingu? Zašto sedi u kolima? Telefonira nekome? Nije mu dobro? Možda sam preterala, možda mu je pozlilo..? A onda, druga misao: on JEDE. On jede krišom, da ja ne znam. Treća misao: Dudo, smaračice, stalno nešto tripuješ. A onda opet onaj crvić sumnje: tu me seci ako ne jede. Ne budem lenja, sakrijem se iza jednog kombija i pozovem ga na mobilni. Javi se.
– Gde si, dušo, brinem što te nema…
– Izlazim iz firme, morao sam da završim neke stvari. – laže k’o pas. – Što pitaš…?
– Onako… jesi gladan, da ti spremim nešto…?
– Ne moraš da se mučiš, nisam gladan.
– Pa gde si sad…?
– Evo me na trgu.
– Na trgu, je li…?
– Da, što…?
– Onako… Nego, izađi iz tih kola, da te nešto časkom priupitam.
Znala sam…! I malo mu je što mi jede iza leđa, nego me još i laže?! Jel’ mi to “hvala“ što ga pet dana na svaka dva sata hranim k’o nedonošče, pakujem šerpice da nosi, pišem šta kad sme da jede, šaljem poruke podrške, “bravo, Vlado“, “možeš ti to, Vlado“, zadnji dinar dajem na laneno ulje, bademe, da mu se nađe – ako ogladni…?! [inlinetweet prefix=““ tweeter=““ suffix=““]E, moja Dudo, tako ti i treba kad si naivna. Ti bari karfiol na pari, a on će da tamani šta stigne kad ne gledaš.[/inlinetweet]
Izlazi bled kao krpa. Uhvaćen na delu, briše usta.
– Jeo si…!
– Nisam, Dudo, svega mi na svetu..!
– Sram te bilo! Kuneš se u sve i lažeš…? Jeo si…!
– Nisam…!
– Zakuni se u majku ako smeš!
– Nisam jeo…!
– Jesi. Čim ne smeš da se zakuneš. Priđi, priđi… Još priđi… Duni..!
– Molim…?!
– Duni kad ti kažem…! … Znala sam..! Hoćeš sam da mi priznaš ili da tražim pomoć prijatelja…? Luk, jel’ da…? Luk i roštilj. Priznaj, nemoj sad da ti zovem Nešu.
– Dobro, jeo sam, šta sad…?! Jedan batak i dva ćevapa. Skinuo sam kožicu, nisam jeo ono masno.
– E sad mi je lakše, časni sude. Neka uđe u zapisnik da nije jeo “ono masno“.
– Uostalom, šta glumiš sad tu..? Da me voliš, ne bi mi branila da jedem..!
– Da me voliš, ne bi jeo…!
– Tiše, Dudo, svi nas slušaju…
– Neka slušaju! I treba da slušaju! Neka čuju s kakvim karakterom od čoveka živim!
Članak se nastavlja posle reklama
[inlinetweet prefix=““ tweeter=““ suffix=““]Moj muž. Veličina jedna ljudska. Čovečanstvo od čoveka – prodao me zbog bataka bez kožice i dva ćevapa. Toliko vredim, eto. Na niske sam grane pala. [/inlinetweet]Sram ga bilo – pomislim i krknem onu supu u vece šolju. Evo ti sad tvoja čorbica! U sedam sati vijam po pijaci da nađem mladu koprivu, da mu ne oslabi krvna slika – a on se časti batacima! Nisi morala da prospeš… – nabraja za mnom. Morala sam, da znaš da sam morala. To mi je hvala. Za srce si me ujeo, Vladimire. [inlinetweet prefix=““ tweeter=““ suffix=““]Da si bar, k’o čovek zgrešio zbog neke konkretne stvari, neke gibanice, kolenice, kupusa u zemljanom loncu – nego zbog dva ćevapa?! Jeftino si me prodao. Jeftino… [/inlinetweet]Ne približavaj mi se, nesrećo. Dok luk ne izvetri iz okrivljenog, časni sude – zahtevam zabranu prilaska. Odbrana ulaže prigovor! Okrivljeni se poziva na neuračunljivost. Nehat…? Bilo šta…? Kasno, druže sudija, kasno. Prigovor se odbija.