Sudbina, sestro slatka, sudbina

Autorka teksta: Duda Alapača

Ulazim pre neki dan kod moje Milanke, zvala me, veli ’’došla ti tetka Zorka iz Crne Gore, red bi bio da se vidite’’. Taman sedoh na ono stoliče u predsoblju da se izujem, kad čujem kako njih dve nešto ćućore,– pa sve uzdišu, ni jedna ne progovara, samo čuješ ’’a šta ćeš, takav ti je život’’, ’’sudbina, moja Milanka, sudbina’’. Kako čuh ’’sudbina’’ – tako se prestravih. Reko – garant neko umro!

Niko još sudbinu ne pominje kad je sve potaman i kako treba. Uđem kod njih u kuhinju, kad ono muk. Mama, šta se desilo…? Ma ništa, sine. Mama, govori…! Da nije nešto s tatom…?! Nije, nije, reče Milanka i pomeri se s mesta. Nije nido bog, dočeka tetka i prekrsti se. Pa šta je onda, zaboga, šta ste se tu udrvenile..?
Udaje nam se Smilja, očepi tetka i zaplaka se. Bože, tetka, pa što plačeš? I treba da se uda, vreme joj je… Ma ne znaš ti, reče mama i odmahnu rukom. Šta ’’ne znam ja’’…? Ko je đuvegija? Odakle je? Iz kakve kuće…? Da nije ženjen bio..?
Ja nabrajam, a one samo odmahuju rukom. Mama gladi onu mušemu, tobož pribira neke mrvice, tetka gleda preda se… Reko’ – taj bar troje dece mora imati…il’ neku gadnu felu na nervnoj bazi. Ne bi se one u jadu našle, da nam je zet kako valja. Bolestan, upitam? Ih, kamo lepe sreće… – dočeka moja mama. Dobro, bre, pa šta je onda…!? Ružan, reče tetka. Ružan, ponovi mama. Ružan?!
Kako to mislite – ružan? Srednje, mnogo, malo…? Mnogo, Dudo. Mnogo. Ružan toliko da ne znam đe su joj oči bile, eto. Ja mu ne bi orah iz ruke uzela, a viđi me – stara sam i nikakva. Al’ moje je prošlo, a šta će i đe će njena mladost – e to ti ne smijem ni zamislit’. Kako će sirota š njim ’nakim grdnim, ujutro ustati i uveče leć’ u kreve’… E teško meni, teško meni, ’naka đevojka da završi s onim…s onim… ma ono nije čo’ek, Milanka, ja ne znam šta je ono… al’ od ljudske sorte nije…!
E, sad, mislim se – nije prvi put da njih dve tako sve naduvaju kad im neko nije potaman. Tako su i Vladu mog godinama ogovarale da je mutav i da ne zna da govori. Samo kad se setim kako me jednom neka baba na jednoj svadbi dovatila, veli ’’ lep ti je čovek, šteta što ima tu govornu manu… al’ šta ćeš ’ćero, bog dao, bog uzeo…’’ E toliko o tome kad te ove dve uzmu u mašinu. Ako si ćutljiv – govorna mana, ako si debeo – sve ti je to zbog hormona, ako si malen – pa jeste, vidi se da si neki otrov, odma… i sve tako drame i ni od čeg’ skandale prave. Tako da kako rekoše da nam je zet ružan – odahnuh. Biće da im samo nije po meri.
Mama, kako vide da sam se smirila i da više ne pitam – brže bolje nastavi. Ovoliiiki nos ima…! – reče. A kose – nigde. E nigde…? – upitah. Kunem ti se, sine. A visok, a mršav… ma s koje god strane čovek da ga pogleda…. džaba. Ako ne veruješ nama a ti otiđi kod Smilje na onaj njen vražji fejsbuk, ima tamo slika njihovih, pa ćeš videti. Nije on kriv, nesrećnik, al’ u našu familiju – neće.
Ne dade mi đavo mira, odem na fejs. Uh, mislim se, pa i ne preteruju mnogo. Da je lep – nije. Al’ ajde da prevrtim još koju sliku – možda na ovoj nije lepo ispao, pa neće ni taj aparat svakoga… neko fotogeničan, neko nije…. Prevrtim ja slika – dve godine unazad – a čovek na svakoj ružan. Baš ružan. Ružan – ama da se zagrcneš kad ga vidiš. Što rekla moja baba ’’u san se ne snio’’. Eto toliko ružan.
Otiđi do nje, reče tetka. Ti si njena vrsnica, da ako tebe posluša… Ona sve misli da joj mi loše želimo, da smo zapele da ih rastavimo… Al’ viđećeš, sunce moje, ne može se gledat’ duže od pe’ minuta, sve zrači kolko je grdan.
I tako. Spremim se ja pa polako. Šta ću, da mi se ide – ne ide, al’ tetku ne mogu odbiti. Šta me je puta kod sebe u Sutomore primila, u sezoni i van sezone, i nikad ’’ne šćede’’ ni dinara da mi uzme – pa moram joj učiniti. Najavim se ja Smiljki mojoj, velim – eto red je, nikako tu kafu da popijemo, ko da smo preko sveta.
Ding – dong, pozvonim. Eto ti Smilje, otvara, vidi se – milo joj što me vidi. Uđi, uđi, evo Branko sad dođe s posla, sedi, taman da večeramo zajedno, reče i posadi me pravo za sto. Utom, eto ti Branka. Šta da kažem – ružan da ružniji biti ne može. Krakat, koščat, mršav, nos da ne pominjem… Neprijatno mi bi prosto što je Zorka sve bila u pravu. Valjda im deca neće ličiti na njega, mislim se.
Pitam ga, onako usput, šta radi, čime se bavi. Kaže – predaje engleski u osnovnoj školi. Vole ga deca, voli i on njih. Iz njegovog odelenja – svi na takmičenja idu. Ispričaj ono, gurka ga Smilja. Koje…? Ma ono, znaš. A tooooo… Šta, šta – već sam radoznala. Ma ništa, krenu on stidljivo. Imamo jednog dečaka u razredu, bolestan, teško… lečenje košta, znaš već, inostranstvo i to… pa smo se organizovali da skupimo novac, deca pravila čestitke pa smo išli i prodavali, ko kolko da – uglavnom, skupili smo nešto malo… Šta ’’nešto malo’’, ispravlja ga Smiljka. Skupili su pola para! Od čestitki…? Pa od čestitki je krenulo, ali znaš kako se to širi… uvek ima dobrih ljudi… Neće Brane da se hvali, al’ da ne bi njega…
I tako, reč po reč, vidim ja – dobar čovek, nema šta. I ne dobar ’’onako’’, nego dobar – na hleb da ga mažeš. Gleda u Smiljku moju, ko da sunce iz nje sija, ne da joj ustati, sve ’’sedi ti, ja ću’’. I govorljiv, pametan, nije da samo truća, nego baš ti milo s njim pričati. I sve zna, vidi se, ne govori napamet. A opet – odmeren, ne razmeće se. Ništa taj o sebi ne bi rekao, nego sve Smilja hvali izokola. Ja kažem – lep vam ovaj stočić, a ona će ’’to Branko napravio’’, pa kad ste ovo krečili, ’’ma to Branko kupio boju jedan vikend i sve sam.’’ Još kad reče da je Branko pravio Japanski vetar, zamal’ se ne izvrnuh. ’’Ma, malo on to tako, voli da se zeza po kuhinji…’’ Ama, zezam se i ja pa mi korice nikad ne budu ovako šuškave… A i nema baš toliki nos. I kosu ima.
E pa dođi nam još koji put, nemoj opet da te čekamo tri godine. – reče mi Smiljka na vratima. – I majku mi pozdravi i reci joj da je bez potrebe toliki put prelazila, i da te džaba u izvidnicu slala. Meni je lep, a oni nek’ vide šta će.
I meni je lep, pomislih. Pa i ako nije lep, a nije – meni je baš baš lep. Najlepši ružni čovek na svetu. Zato što te voli, Smiljče moje. Zato što te drži ko malo vode na dlanu. Zato što s toliko ljubavi o tebi govori, da je to milina slušati. Zato što bi svaka žena poželela kraj sebe jednog baš takvog, krakatog, nikakvog. I zato što se pravi muškarac meri nekim drugim aršinima. I nije važno dal’ ima bicepse, ni da li je drugima lep. Važno je ono što osetiš kada te uveče zagrli. Pa makar i tim koščatim rukama. Bitno je šta ima ispod. Limarija ionako propadne, kad tad. I na boljim modelima.
E baš ti je lijep kolač. – reče Zorka. – Viđi, Milanka, kako su joj korice ispale – ka’ kupovne. Mene nikad neće ’vako da se dignu, ofrašte mi se u onu rernu… Moraćeš mi vala dat’ recept, može bit’ da više cukra treba. Kolko jaja ti ide u fil…?
Ne znam, tetka, nisam ga ja pravila. Moraćeš zeta da pitaš, lično.
Tišina. Tajac. Ne progovara nijedna. Ponestalo municije, vidim.
E da mi je neko rek’o da će u našu kuću muško kolače pravit’… – zamisli se Zorka.
Sudbina, moja Zoro. Sudbina.