Sudija, lopove…!
Autorka teksta: Duda Alapača
Kada sam bila mala, jedan komšija nam je umro u četrdesetoj. Njegova je žena bila neutešna, činilo mi se da je noćima čujem kroz zidove kako jeca. Zašto toliko plače, pitala sam se. [inlinetweet prefix=““ tweeter=““ suffix=““]Četrdesete su za mene izgledale kao pozna starost, osmogodišnjaci vreme mere satima, ne godinama. [/inlinetweet]Mora da je bio mnogo star, svi stari ljudi umiru, pomislila sam. Moj muž sada ima četrdeset godina i spremna sam ruku u vatru da stavim da nikada nije bio mlađi.
Četrdesete. Vele da su to najbolje godine, da imamo sve razloge za sreću, a opet… Pritisak raste. Sumnja. Pitanja. Da li me voli? Šta ako ga više ne privlačim? Zašto toliko vremena provodi ispred ogledala? Da li mobilni zaista zrače?
[inlinetweet prefix=““ tweeter=“null“ suffix=“null“]Rođendani koji nekako tiho dođu i prođu. Ne pravim više frku oko toga. Ništa više nije čvrsto kao nekada. Samo strah. Nesigurnost zbog sopstvenih godina, vrlo slična onoj koju smo osećali sa šesnaest. [/inlinetweet]Manjak hormona. Višak hormona. Kad mi zakasni, ne znam jesam li trudna ili je klimaks. Kojekakvi holesteroli prete. Izbegavam gazirano, slatko, slano, kiselo. Ok, većina problema je rešena. Imamo poslove, kuće, solidna konta u banci, život nekako postaje ugodan ali rutina – bez boje, ukusa i mirisa. Je li to sve…? Koliko smo zapravo blizu, znate, starosti…? I koji to presudni momenat, poput pištaljke označi kraj prvog poluvremena?
Da li to biva onda kad posetimo estetskog hirurga? Ili kad mužu pronađemo vijagru u novčaniku, na mestu gde je nekada držao mlečni zubić vašeg deteta? Kad počne krišom da puši? Ili kad, na kvarno, da niko ne zna angažujemo ličnog trenera?
[inlinetweet prefix=““ tweeter=““ suffix=““]Četrdesete su koma. Pokušavaš da iskontrolišeš život, a jedva da uspevaš da zadržiš kontrolu i nad daljinskim upravljačem. Muž te izluđuje. Ostaje u kupatilu satima. Priča bajate viceve. Srče supu. Želi da nauči da svira gitaru. [/inlinetweet]Loži se na Green Carnation. (U slučaju da niste čuli, a vrlo verovatno niste, u pitanju je norveška metal grupa, progresivna struja ranih devedesetih, zlo i naopako). U potaji žali što nema sina.
Život se proteže od jedne do druge rate kredita. Odlazimo na redovne godišnje preglede. Zdravlje i sreća postaju imperativ. Dok se razvlačimo po strunjačama i trčimo na trakama – zaustavljamo vreme. Stojimo u mestu. Otuđeni smo, to je to.
[inlinetweet prefix=““ tweeter=““ suffix=““]Izbaciću televizor iz kuće. Zapravo, izbaciću sva tri televizora iz kuće. A onda će mene izbaciti iz kuće. Pokušavam da nas sastavim, nekako. Da objasnim rođenom detetu kako je život nekad postojao i mimo majnkrafta. [/inlinetweet]Da, stvarno, nekada smo se igrali. Celim telom smo se igrali. Ne samo palčevima. O bože, zvučim kao moja majka.
Želim vikend nasamo s Vladom. Daleko, u nekoj turbo dobroj hotelskoj sobi, s pogledom na more, daleko od obaveza, škole, pijace, vremenske prognoze, poskupljenja struje, svega. Obećavam sebi taj vikend godinama. Ali to ne biva. Čekam vikend. Čekam toplije dane. Čekam, a da ni sama ne znam šta čekam.
[inlinetweet prefix=““ tweeter=““ suffix=““]U jednom trenutku se igraš u pesku, onda trepneš i trideset ti je. Trepneš još jednom – četrdeset. Još jednom i već ti menjaju pelene na intenzivnoj. Nemam vremena.[/inlinetweet] Hoću onu sobu, hoću king sajz krevet. Hoću jagode sa šlagom i jod u zraku. Adrenalin u venama. Pssssst…! Šta se to čuje? Pištaljka…?! Nemoguće. Sudija, lopove!
Članak se nastavlja posle reklama