Duda u zemlji čuda

Foto: Mladen Sekulić

Tvrdoglava je kao mazga – rekla je Gaga. Dam joj jabuku, neće. Bananu neće. Moj domaći sok od zove – neće. Zašto to radi sebi, pitam se. Koje…? Pa to – danima živi na vazduhu i vodi. Hoće da smrša do mature. A ja samo čekam kad će pasti u nesvest. Niko ne može da od ljubavi – reče. Može, pomislim. I te kako može. Kad imaš petnaest godina, kao što ih Mrvica sada ima – u stanju si i bukvalno da živiš od ljubavi.

I ništa me ne sluša. Sve što ja kažem, samo tera kontru. Kao da joj nisam majka. Kao da joj ne želim dobro. Otišle smo juče da gledamo neke haljine za maturu… Ama kad nisam skrenula s pameti, nikad neću. Ako nije probala trideset haljina, nije ni manje. Na kraju su nas isterali iz radnje, pred samo zatvaranje. I nismo kupili nijednu… I zamisli molim te – hoće cipele na štiklu. I to veliku štiklu. Ona koja ni u ravnom ne zna da hoda.

Pa daj joj, kažem. Molim…? Daj joj. Neka obuče, neka vidi. Ne može svako da hoda u dvanaestici. Kad je nažuljaju, moliće te da joj doneseš baletanke. Dobro – reče Gaga. Ali zašto me iz prve ne posluša? Zašto ne želi da prihvati niti jedan savet…? Zato što je dete – rekoh. I zato što si ti majka. I zato što će morati da prođe još mnogo mnogo vremena pa da shvate kako smo bile u pravu. Tako je bilo i s nama, sećaš se…? Majke su zato tu – da daju savete kojih se ne pridržavamo.

A sve je tako prosto. Jednostavno. Mrvice draga, nikakve velike mudrosti tu nema. Ne čini ništa zbog čega se osećaš loše. Najbolji savet na svetu. Ne pij, ne puši, ne laži, ne hodaj bosa po pločicama, ne idi na minus deset bez kape. Osećaćeš se loše. Ne preteruj s hranom – osećaćeš se loše. Ne jedi masno, slano, slatko – pre ili kasnije – đavo će doći po svoje. Ne nalazi opravdanja. Ne zavaravaj se. Loše je loše je loše. Tačka.

Svi smo navikli da želimo mnogo i veliko. Nismo zahvalni. Ne znamo da cenimo malo. I ti si takva. Mlada. Luda. Nestrpljiva. Hoćeš sve i hoćeš sad. Ali ako želiš da smršaš, bolje kreni na vreme. Ne tovi se ćurka pred Božić. Kreni baš baš na vreme. I svaki dan pomalo. Što manjim korakom – to bolje. Duže ćeš izdržati.

Šta god da radila – pravila su ista. Pomalo. Koraci od sedam milja ne vode nikuda. Ni mačka u čizmama, ni tebe ni nikoga. I odmori se, mila. Ne jurcaj stalno. Zastani ponekad. Odvoji deset minuta za sebe. Ćuti. Ugasi taj telefon. Izvadi slušalice iz ušiju. Samo tako sedi i ćuti. Videćeš, lepo je družiti se sa sobom. Upamti šta ti kaže tvoja Duda. Deset minuta čine čuda.

Ne znaš šta da kažeš…? Kad ne znaš šta da kažeš – kaži naprosto istinu. Običnu golu istinu. Drugarica te zove da dođeš do nje, a ti se upravo spremaš da legneš i ne ide ti se, ali ne želiš da je ispališ i ideš protiv sebe. Nemoj da foliraš da ti nije dobro, niti da prosipaš priču kako imaš goste – kaži ’ne mogu’ i to je to. Nauči da kažeš ’ne mogu’. Ne NEĆU. NE MOGU. Ne mogu je jako važno u životu. Možeš li? Ne mogu.

I menjaj sebe. Uvek prvo sebe. Druge ionako nećeš uspeti. Ako je tvoja mama, kako kažeš – naporna, ako voli da priča i ako sve zna najbolje – to je tako i nema tu šta. Znaće najbolje i sad i za pedeset i sto godina. Promeniti je nećeš. Menjaj sebe. Nauči da iskuliraš. Nauči da sačuvaš živce. Mlada si. Ako sad počneš da se nerviraš – šta će biti za deset godina?

Poslušaj svoju Dudu. Eto, ja ti nisam majka, i nemam nijedan jedini razlog da ti pričam sve ovo. Ali jako je jednostavno – sve skupa. Sećaš se Alise? Obožavala si je kad si bila mala. Sećaš se šta kaže tamo u Zemlji Čuda? Ako suviše pijem iz flaše na kojoj piše otorov – jednog dana ću se sigurno i otrovati. Prosto.

Eto tako, mila moja. Ja rekoh, pa ti sad vidi. Znam da ti ništa nije jasno. Biće. Polako, biće sve. Znaš šta kaže ona dobra vila iz Pepeljuge? Ne znam – rekla je. Pepepljuga, Alisa… – sve je to bilo jako davno. Kaže ’’Polako, dete moje, i za čuda treba vremena. ’’ Polako.

Pišite Dudi na [email protected]!