Dunavskim kejom

Foto: Aleksandra Ostojić, www.linea.bz

O

d kada su mi obili kola više ne idem na Adu. Sve svoje kardio aktivnosti preusmerila sam na Dunavski kej. Kao da je time otpočelo neko novo poglavlje u mom životu. Bez obzira da li je vreme sunčano, tmurno, vetrovito ili vlažno gotovo svakodnevno provedem dva sata šetajući uz reku. Brzim koracima, ovih dana umesto trčanja jer kolena me izdaju na tvrdoj podlozi. Sve dolazi i prolazi, jedino me priroda svakim danom iznova fascinira.

Obožavam prirodu. Energija koju emituje velika količina vode, u ovom slučaju reka, ponajbolje me osveži i optimalizuje moj energetski poredak. Šetam, dišem, razmišljam, meditiram, prebiram, čistim, upijam. Šetnja u prirodi me istovremeno opušta i osnaži kao nijedna druga aktivnost. Tako bukvalno punim svoje baterije, mada prezirem kad neko upotrebi taj izraz.

Šetnja uz vodu je moj dnevni recharge. To je moje prosvetljenje, način upijanja energije i regeneracije. Zadivljujuće mi je da posmatram kako se priroda menja iz dana u dan, iz časa u čas. Ponekad je to iz minuta u minut. Nekad je dovoljno samo okrenuti glavu na drugu stranu i biti svedok polariteta koji postoje u prirodi. Dok je sa jedne strane sunčano i vedro, sa druge se već jako nevreme sprema. Ali to samo potvrđuje da je jedino promena stalna.

Promene koje se dešavaju u prirodi samo svedoče o promenama koje se zbivaju u nama. Nekako mi se čini da ih samo iznose na površinu. A kako se mi nosimo sa njima zavisi samo o našoj svesnosti i prisutnosti u svojim životima. Što bi rekli Indijanci – ne možeš dvaput zagaziti u istu vodu. Da bi naš život postao bolji potrebno je da se desi promena. Kad se jednom krene na put kojim nas život vodi, više povratka nema.

Svaki naš sledeći korak predstavlja promenu koju činimo u svom životu. Promenu jedino može da osujeti strah od ishoda i da ćemo napraviti grešku. Ali, čak i kada promenu ne napravimo, ona se dešava kao neminovna posledica.

Jedina je razlika u tome što ne ide onim pravcem koji smo imali na umu ali bez dovoljno hrabrosti da tu promenu sprovedemo u delo. A što bi rekao Elbert Hubard, američki pisac i filozof, najveća greška koju možemo napraviti u životu je da budemo stalno u strahu da ćemo napraviti jednu.

I dok sedim na udobnom kanabetu na splavu Kogo i uživam u poslepodnevnom čaju sa mojom prijateljicom Helenom o toku promena u životu. O tome kako bi naši životi izgledali da smo uradile Ovo ili Ono. Kad smo došle do toga da od izvora uvek vode dva putića postalo nam je već smešno. ‘Sad ispade i Lepa Lukić filozof!’

Ali zaista jeste tako. Od toga kojim ćemo putem krenuti zavisi koji tok će naš život poprimiti. Nije isto da li ujutro ustanemo na levu ili desnu nogu. Sigurno ćemo se bolje osećati ako pre kafe doručkujemo. Od toga da li je prvo što ugledamo pored sebe voljeno biće ili ne u mnogome zavisi naš puls i ritam srca. A time i raspoloženje.

Svaki novi korak otvara novo polje u našem životu koje prethodni ne bi ni dotakao. To je kao u filmu ‘Sliding doors’. Od toga da li uđemo u autobus na stanici ili nam se vrata zatvore pred nosom zavisi pravac koji će naš životni tok poprimiti. Putanje kojima idemo mogu da ostanu iste ali ishod se definitivno menja u potpunosti. Na njega utiču ljudi koje srećemo i situacije u koje ulazimo.

I, kao što reka menja svoj tok, tako je i ova moja priča poprimila sasvim drugi pravac od ideje koju sam imala s početka. A htela sam samo da pokažem par slika sa Dunavskog keja i da dočaram kako je lepo šetati uz reku ovih dana.

Žana Korolija, vlasnica agencije za odnose s javnošću CORE Relations