Engleske rečenice

Očekuj neočekivano

I jednog običnog dana, baš kad ništa posebno nisam imala u planu osim da popijem čaj s prijateljicom i malo se ispričamo kako su nam se simpatično promenili životi, i ne sluteći koliko će nam se još promeniti – pojavio se on. Out of nowhere. On koji je bio nestao iz naših života, a moj je toliko bio obogatio da sam mu čak i čitavu knjigu posvetila. „Ovu knjigu posvećujem Vladimiru zato što bajke za odrasle postoje.“ Znala sam da će posle toga nestati. Tako to biva sa svim inspiracijama, traju za jedan tekst, poglavlje ili su pak takvog intenziteta da im posvetim čitavu knjigu, ali kad završe zadatak zbog kojeg su poslati u moj život – jednostavno nestanu. Nowhere to be found.

Nekada mi je bilo teško to da prihvatim, bila sam ljuta i tužna u isto vreme. I volela sam ih i mrzela u isto vreme. Njega posebno. Povredila sam ga. Povredio me je. Do srži moga postojanja. Izjedalo me je to iznutra.

I evo ga, ispred mene, onako visok, lep, nežan i začuđen. Pita me kako sam. „Dobro kad su dobri dani“, znam da će se njemu svideti i dodatak:
„Moj svet se brine o meni čak i kad ja to ne radim“. Inače, moja dodatna svakodnevna mantra koju sam naučila od Vadima Zelanda. Lice mu je obasjala neka nova svetlost dok je slušao. „Odličan odgovor. Nedostajao mi je tvoj mozak.“ „Kad umrem, ostaviću ti ga u amanet. Onda možeš da ga držiš u formaldehidu i da ga izlažeš po izložbama zajedno sa onom ajkulom od Damiena Hirsta. Napisaću to i u testamentu.“ „Zar ti misliš da ćeš ikada umreti? Uostalom, zašto misliš da ćeš ti prva otići, nisam ja toliko mlađi od tebe…“

I da bismo prekinuli ovaj izliv suštinskog nedostajanja, nervoznog trabunjanja i zbunjenosti, out of the blue, jer nisam znala šta da mu odgovorim – samo sam se približila i poljubila ga. Everything you want is on the other side of fear. Sva ova priča o našem ograničenom trajanju i smrti me je podstakla na to. Sve više razmišljam o tome ako mi je sutra poslednji dan šta bih danas uradila. I ako mi je sutra poslednji dan, a danas sam ga srela, jedino što želim jeste da se ne raspravljamo nego da se grlimo i ljubimo. Nedostajala mi je njegova koža, njegov glas, njegova začuđenost i konstantna dilema. Nedostajale su mi njegove ruke. Nedostajao mi je njegov miris u krevetu, da se ujutru, čim se probudim, sklupčam oko njega i naslonim lice na njegov vrat. Taj savršeni jutarnji miris njegove kože na koji sam bila navučena, kao ovisnik o heroinu. Ili s mojim novim saznanjima, kao ljudi zavisni od kuvane hrane. I te usne koje sam sanjala noćima a budila se sva u znoju kad shvatim da je to samo san i da njega nema. Zašto sam ga uopšte pustila da ode? Ili je on mene? Toliko smo povredili jedno drugo.

A to sad nije važno. Ako mi je sutra poslednji dan – danas sam srećna jer ovaj naš poljubac traje i traje, njegove ruke me drže u zagrljaju, a ja se za njega držim tako čvrsto kao da čitav svet zavisi od intenziteta našeg zagrljaja. Sad niko ne sme da pusti, inače će se sve raspasti.

„Molim te, ne napuštaj me više nikada“, čujem sebe kako glasno izgovaram. Kao da se nešto otvorilo u meni, neki portal osećanja koji nisam ni znala da mi stoji u predelu srca. „Zašto smo se mi uopšte rastali?“ „Oprosti mi, molim te, glup sam, ne znam zašto sam te pustio da odeš u taj London. Svaki deo mog bića se bunio“, i on je na serumu istine i ne zaustavljamo se, čitavo telo mi vibrira kao da i ono ima neku poruku da prenese. I ona mora da se izgovori, inače neću postojati više. „Ne dišem, ne pišem, nezadovoljna sam, sve se srušilo otkad tebe nema. Zašto smo se odrekli ljubavi? Kako smo mogli to da uradimo jedno drugom? I sami sebi.“ „Povredila si me a najviše boli kad nas povrede oni koje najviše volimo.“

„Nikad nisam bila srećnija nego s tobom, no nas dvoje jednostavno ne možemo kontrolisati šta se dešava među nama. Čega smo se uplašili? Zašto smo toliko jedno drugo povredili, uvredili i unizili? Duša me boli sve vreme, mislim da ću se razboleti ako ti sve ovo ne kažem.“

„Izgubim sebe pored tebe, a to je zastrašujuće. Da li si ti svesna koliko je teško tebe voleti i stajati pored svih tvojih ludosti, ispisanih reči, tekstova, knjiga, obožavalaca tvojih reči i dela… Nikako ne mogu da doprem do tvojih visina i onda me još sasečeš. Uvek ispadneš veći džek. Ma koliko se trudio, ne mogu da te dostignem. Nisam tebe dostojan, a to me najviše plaši. I ti me plašiš, svaki tvoj potez je neočekivan i nepredvidljiv. Ja nisam tako jak kao ti.“

„Plašim se i ja tebe, da znaš, no briga me više za sve te strahove. Vreme bez tebe je nepodnošljivo, kao strašni sud, radije bih bila jedan dan s tobom nego večnost bez tebe. Oprosti mi što sam te povredila i onako glupo otišla. Kad voliš, ne odričeš se ljubavi ma koliko da te je neko povredio“, da ovo nisam rekla srce bi mi prepuklo, dobila bih neki rak koji bi me izjedao iznutra do sudnjega dana.

„Idemo kući. Nema više bežanja, ni odustajanja kad je teško. Ja sam tu.“ I uhvatio me je za ruku, na zaprepašćenje moje prijateljice i ostalih gostiju koji su bez daha posmatrali ovaj pop-up teatar. Svi su bili svesni činjenice da prisustvuju nesvakidašnjem događaju koji će prepričavati svojoj deci, a ona potom svojoj. Događaju koji je svima promenio pogled na svet, koji je u njima ponovo probudio ljubav, radost i čaroliju koja im je toliko nedostajala, a bila sve vreme u njima. Tada nevernici postaju iskreni poklonici, jer ko u čuda veruje taj čuda i stvara. Upravo su bili blagosloveni da blagovesti prenose dalje. Upravo su videli i osetili kako izgleda the Kingdom of Heaven, carstvo božje na delu, energija ljubavi, umeće da se oprosti onome ko te je najviše povredio. Umeće da se voli onaj koji ti je zadao bol. Pokajanje koje zaustavlja proces koji vas je razarao zaustavlja strah i agresiju, sve buduće bolesti i menja vas iznutra – naša lična unutrašnja evolucija, kako bi rekao Lazarev. Kad voliš, ne odričeš se ljubavi.

Everything you want is on the other side of fear.

Svi pričaju o nekim promenama, no kad pitaš kakav je to novi čovek, šta on nosi, kakve kvalitete ima, niko ne zna. Istina je vrlo jednostavna. Zaustavi mržnju, agresiju i strah u sebi. Oprosti svima koji su te povredili. To će te promeniti.

Ko će biti čovek budućnosti? Onaj ko voli.

Budite u toku: www.zanapoliakov.com.