Forward, reverse i natrag na voz…

Zašto ne idemo, mama, ne mogu više da stojiiiim – cvrčala je u predsoblju. Čekamo da završi utakmica – rekla sam razočarano. ‘Gotova je’, rekao je. ‘Pa šta to sad gledaš?’ ‘Premotavam’. ‘Premotavaš? Šta, snimio si…?’ ‘Neeee’, reče ushićeno. ‘Skontao sam kako da vratim program, znaš ono, ne stigneš na početak i samo stisneš ovde i sve se samo vrati. View from the start, vidiš, ovo malo crveno dugme, tu… Možeš da gledaš koliko god hoćeš puta. Više ne može ništa da ti promakne, kapiraš?’ ‘Vau, blago tebi…’ ‘Što se buniš, imaš tv u spavaćoj, pa gledaj šta hoćeš’.

Hm… Baš fino, pomislila sam. Napredovali smo, je l’ da? Takoreći, uspeli u životu. Svako ima po jedan televizor u sobi. On gleda svoj sport, ja serije, Beba crtaće i taman – niko ni s kim. Gde su nestala ona srećna vremena kada smo imali jedan prijemnik, dva programa i treći dnevnik, kao poslednji poziv za odlazak na spavanje…? Gde su nestale one lepe, jednostavne serije, dokumentarci koje smo gledali svi, od sedam do sedamdesetsedam…? Drugari, menjam sve rialitije i sve Survajvere ovog sveta za 20 minuta starog dobrog Opstanka.

Ok, možda nije loše ni ovo njegovo premotavanje. Ako ništa – praktično. Gleda mi se film, ne stižem – ok, nije frka – premotaću. Više ne moram da ga molim da mi prepriča jer se najvažnije desilo u prvih deset minuta. Ne moram ni da pokušavam da pohvatam ko je kome tu šta, ko je koga… A ako se uspavam, kraj ću odgledati sutra, natenane. Sada sve imam, sve mogu, i opet – to nije to. Zašto?

Ne znam, ali otkako imam sedamdeset dva programa, što domaća, što strana – više ništa i ne gledam. Počnem film, pa prebacim na TLC, završim s vestima – da me neko sutra pita šta sam gledala – nemam pojma. Još sad kad znam da mogu da premotam – tek neću ništa gledati. Jer više ne moram nikud da žurim, sve je tu na izvol’te i sve samo mene čeka. Juhu. Blago meni.

Nije loše, ali nema šmeka – kad možeš da premotaš kad ti se hoće. Ni na filmu, ni u životu, nigde. Da mogu, premotala bih neke stvari, uloge koje je možda trebalo bolje spremiti, poradila bih na dijalozima, više pažnje posvetila monologu, zadržala se na krupnom kadru, popravila svetlo, scenografiju, šminku, katkad odigrala mudrije, pametnije, ne samo srcem.

Volela bih… da mogu da premotam ovaj svoj film na trenutak, na ono jutro kada sam prvi put videla voz, na pisak lokomotive, sedišta od zelenog pliša, truckanje, prepun kupe, miris pokisle zemlje, sela u koje smo išli,… na žuto poštansko sanduče koje ne uspevam da dohvatim čak ni ako se propnem na prste, na prvi dan u školi, pretešku torbu, sendviče s tvrdom koricom, fleku od pekmeza na, kao sneg beloj, košulji, klizaljke broj trideset tri, osmi rođendan, malu maturu, veliku maturu, prve brucoške dane… Možda bih neke stvari drugačije… jer sada znam da zelena rolka i crveni karmin nikako ne idu zajedno, i da se salonke ne nose u školu, da mi crna boja kose ne stoji i da prva devetka u indeksu ne znači da više ne moram da idem na predavanja.

Da mogu, vratila bih. Da mogu, promenila bih. Ali to ne bi bilo to. Jer da nije bilo toga, ne bih… ne bih ga upoznala, na primer, ne bih se nikada pojavila sa šerpom graška, umotanom u krpu, pred njegovim vratima, ne bih ga čekala da se vrati iz Moskve, niti bih znala kako miriše trešnja na Dušanovcu u pet ujutro. Verovatno ne bih tek tako prenela ono malo stvari kod njega, i ne bih shvatila, barem još neko vreme, šta znači stajati nad krevecem i gledati to malo čudo, tu benkicu veličine dlana kako se pomera, diše.

Dobro je i ovako. Sasvim je dobro. Čak i kad život nema Fast Forward, nema Reverse, ni Pause ni Rec, ni View from the start, ništa. Samo On i Off. I između toga – jedno veliko Play.

‘Gde ćemo, mama?’ ‘Idemo na jedno mesto’, dušo. ‘Autobusom…? Kolima…? Pešicom…?’ ‘Neeee, mama ima bolju ideju. Šta kažeš na voz? Može, a…?’