Gospodin Pravi ne postoji! Pravi smo samo mi!

Foto: Aleksandra Ostojić, www.linea.bz

Ovo si mogla biti ti!’, kaže mi prijatelj kada smo oboje videli da je jedan od mojih udvarača oglasio ’Married’, kao ’Life event’.
I ne mogu da poreknem! Paket koji je dotični gospodin nudio, bio je onaj o kom sam maštala – žena diplomate, život u egzotičnom inostranstvu, do podne bazen, od podne čajanke, humanitarni turniri i ostale black tie&cocktail dress code aktivnosti. On zgodan, naočit, pametan i uspešan. Taman Pravi.

I šta bi?! Prođe, da mu nisam ni Pravu šansu dala.

Daleko od toga da je on jedini Gospodin Pravi koji je prošao pored mene. Koliko li ih je samo bilo, a da ih nisam ni registrovala pogledom. Tragajući za sobom vrlo često od drveta ne vidimo šumu.

Kada sam napunila 30 godina, odlučila sam da se udam i osnujem porodicu. Prekinula sam dugogodišnju vezu jer mi se nije činila Pravom. Ubrzo se pojavio Gospodin Pravi, zaokruživši sve krstiće na mojoj listi želja. Svima se činilo, Perfect match. Pravi MI za doživotno putovanje u dvoje.

Nisam ni slutila da sam Prava bila samo ja.

Dok sam se osvestila, prošlo je četiri godine. Vožnja je bila brza i vrtoglava. Iz veze, kao iz pomahnitalog voza, izašla sam od bola skrhana do neprepoznatljivosti. Ono što je od mene ostalo bila je ranjena zver. Potpuno nesvesno, iz straha od mogućeg ponovnog povređivanja, oko sebe sam podigla neprobojni zid i skliznula u decenijski dug niz restriktivnih veza. Svaka sledeća bila je čista samodestrukcija.

Ma da se Supermen nameračio da me osvoji, ne bi ga probio, a kamoli svi drugi Pravi i Nepravi. Bile su potrebne godine rada na sebi da sa sebe skinem taj zaštitni plašt i promolim svoje Pravo lice.

Život čine izbori. Posledice slede svaki od njih. Bio on dobar ili loš. Ustvari, loš i ne postoji. Kao ni apsolutno dobar. Ako se i pokaže pogrešnim, bar nas je nečemu naučio.

Svaki naš izbor je samo lekcija koju treba da pređemo kroz Školu Života. Ako smo sve lekcije prošli ali i dalje padamo na ispitima, znači da nismo dovoljno dobro savladali gradivo da bismo se popeli na viši nivo igrice.

Koji je Pravi?
Nijedan!

Pravi smo samo mi u datom trenutku. Kada smo spremni, On se pojavi. Još jedna potvrda da energija koju emitujemo je ona koja nam se vraća, kao odraz u ogledalu.

Samo, taj koji se pojavi, kao odgovor na naš zov, kada su se sve kockice sklopile i mi postali spremni za Touchdown, nije Apsolutni Gospodin Pravi, već Pravi u datom trenutku.

Pravi smo sami mi!

On je samo naleteo i prilepio se na tu našu energiju, a mi ga prepoznali kao Gospodina Pravog. Takav će biti sve dok smo mi spremni da održavamo tu sliku o njemu.

Kod muškaraca je to mnogo očitije. Kada odluče, žene se prvom koja naiđe, a da zadovoljava najosnovnije kriterijume. Kad prođe prvo ljubavno pijanstvo i postanu svesni koliko je duboka voda u koju su zaglibili, obično bude kasno.

Nije drugačije ni sa nama ženama, mada sam ja sve do sada drugačije to tumačila.

Suština je u tome da mi sami, nošeni našom nabujalom unutarnjom energijom, tom svom izboru damo snagu koju On ne može da iznese i moć koja mu ne pripada.

Problem nastaje kada naš Gospodin Pravi ne može da odgovori na naša očekivanja, shodno vezi koju smo uspostavili. Što dalje idemo, njegova snaga je sve manja. Odnosno, On je nikad nije ni imao, sem u našoj mašti. Njemu smo obukli odelo veličine svog odraza u ogledalu, a On ni blizu onoga što bi moglo da odgovori našim istinskim potrebama i željama.

I tu kreće agonija. Obično, višegodišnja.

On možda i bi da me usreći, zadovolji, uradi sve kako želim, ali ne može! Ne ide. Nema kapacitet. Snaga ga izdaje. Baterija curi. Ipak to nije Durasel zeka.

A ja uporna. Teram dete da nosi 100 kila. Al’ dete ne može i pored najbolje volje. Zastajkuje, okleva, premišlja se, kreće da beži, odustaje, laže, a ja ne verujem. Ne njemu, nego sebi.

Kako sam mogla da pre ne vidim kakav je?!
Nisam ni mogla kad nisam ni gledala njega već sebe u njemu. Ignorisala znakove u nadi da će uz put iščeznuti. Bila sam ubeđena da je on Pravi. Ali nije tako. I nije fer da ga krivim za nešto što on jednostavno nije u stanju da uradi. I ja bih volela da trčim kao Usain Bolt, ali sam svesna svojih limita.

Pa, ako smo svesna svojih limita, zašto onda nisam njegovih?!
E, da mi je ova pamet bila pre 15 godina kada sam mislila da sam našla Gospodina Pravog.

Dobre odluke dolaze iz iskustva, a iskustvo iz pogrešnih odluka. Uprkos svemu, volim svoje izbore. Umesto da tražim Pravog, nastaviću da radim na Pravoj sebi. Na njemu je samo da se pojavi.

Žana Korolija, vlasnica agencije za odnose s javnošću CORE Relations

Pratite Žanu na Facebooku i Twitteru.