Hobotnica

Svako ima neki izazov u ovom izrazito zanimljivom vremenu koje živimo. Nekome se dešava i čeka da prođe, reaguje samo po potrebi besom ili ogorčenošću. Znate ih, oni govore kako je ”svet otišao u k…”. Neko ga XproživljavaX jer ga je pogodila bolest ili nesreća koja ga stavlja na ozbiljan test should I stay or should I go Ima li smisla uopšte truditi se da ostaneš u ovom obliku, na ovoj planeti, u ovom telu. Zdrav čovek ima milion želja a bolestan – samo jednu. Neko ga, pak, doživljava kao učesnik i posmatrač and how wonderful world is. Čak i sa svom tom patnjom, mi ljudi smo neverovatno lepa bića. Slušala sam predavanje Alana Votsa u kojem priča o školjkama – kad pogledaš školjku, vidiš svu lepotu i njenu savršenost. Zamislite kad bi školjke jedne drugima govorile ”ti si debela”. E to mi radimo jedni drugima i sami sebi, zato što smo samo učesnici a ne i posmatrači. Jeste, lepota je uvek u oku posmatrača.

Svako ima svoj izazov danas, čak i kad patimo, i to je nešto što može da nas oslobodi. Gorka pilula je ponekad najbolji lek. Moja dobra prijateljica poželela je da ode u manastir Sveti Nekratije, na ostvru Egina, preko puta Atine u Grčkoj. Ona je jedna on onih koja ima izazov u vidu bolesti i nakon što su je lekari otpisali bori se sama sa sobom i pokušava da izađe iz vrtloga u kojem non-stop sama sebi grize rep. Ako neko u takvom stanju dobije takvu informaciju, nekako mi se čini da treba poslušati to. Ko zna šta se krije na tom putu.

Pošto niko nije hteo da je vozi, a ne može da ide avionom, ponudim se ja. Ne znam zašto, nekako verujem da to prijatelji rade, kako god šašavo izgledalo ili nemoguće zvučalo – tu smo da podržimo jedni druge. Sa svim izazovima na putu, a putujemo jedno dva dana, ona kašlje, ne može da diše, spava i hoda, ustaje sto puta noću, spava u sedećem položaju na jednoj strani, ali, pored svega toga, rešena da stigne prati mape kao suvozač. Ima dvadeset kilograma i izgleda kao da je neko usisivačem isisao sve mesnate delove s nje. Smejemo se tome iako ona kaže da joj nije smešno, ali dogovor je da je to trenutno stanje koje smo rešene da promenimo. Sve nas neki anđeli prate na tom putu i mi stignemo nekako do ostrva, priključi nam se još jedna drugarica i upoznamo divnog oca Nikolu.

On je onakav kakvo svešteno lice zamišljate da treba da bude. Njegov poziv je da pomogne ljudima na putu, u nevolji, čak nas je pitao da li nam treba novca… Meni je to bilo divno, jer sam odrasla misleći da se popovima samo daje. Socijalizam plus kapitalizam dosta su me programirali, izgleda. Međutim, Grci žive sa svojom religijom, kao i mnogi narodi širom sveta – to je sastavni deo njihovog života. Ne moraš da glumiš – jedna osoba na ulici a kad odeš u crkvu sav se uprepodobiš, duga suknja, maramom pokrivena kosa, skrušen pogled – kao što to obično rade. Sretala sam ljude koji su rešili da poste, a onda se izderu na prodavačicu u radnji jer im nije dala posne kiflice, or something. But then again, sve je to put i svako mora od nečega da počne. Nije moje da sudim.

Otac Nikola je dao instrukcije sestrama u manastiru da nas dočekaju s hranom i da sutradan ujutru idemo sve tri na pričešće. Mislim, šta je pričešće, pitam se ja u sebi, ali računam kazaće mi se samo. Istraživala sam toliko drugih religija, mogu sad i ovu da posmatram kao antropolog. Šta bi Margaret Mid uradila u ovoj situaciji?

Ostrvo Egina je, bez obzira što je zima, sunčano i zeleno, i to je samo po sebi već lekovito, ako mene pitate. Još to more… Čuveni su po hobotnici, najbolja u Grčkoj. Ima li šta lepše od života na moru? Već sama lokacija ti je recept za srećan život, sve ti priroda daje i to ne štedi uopšte. Čak i kad je bura. No, mi smo u sredini ostrva, u centru, u manastiru, u sobi bez tople vode i s jednim štekerom. Napolju je takvo bogastvo boja i mirisa, unutra askeza. Ali možeš da budeš gost manastira tri dana a daju ti i hranu. Hrana, doduše, sve neka mrtva i braon, ali dobile smo i mandarine. Ujutru pre zore pričešće. Pošto i dalje ne znam šta je to, uživam u neizvesnosti. Međutim, molitve i liturgija počinju u šest sati i to traje i traje… Sve na grčkom i u malom manastiru na neudobnim stolicama, traje i traje…

Naravno, mi smo došle u šest, a Grci su počeli da pristižu tek posle osam ili devet (jer je služba trajala do deset). Četiri sata onako neispavane, ja vozila dva dana a usput sam i medicinska sestra sa osam ruku, ne mogu ni da meditiram, telo mi samo otkazuje poslušnost, glava mi se zabode u stolicu ispred i svaki put kad se cimnem ustanem s urezanim tragom na čelu. Moja drugarica tek pada sa stolice… Razljutim se i na boga i na svete entitete – zašto je uopšte stavljaju na ovakve muke?! Pukne mi nešto u grudima i rasplačem se od besa i nemoći. Svi me gledaju sažaljivo, a ja ridam i besnim u isto vreme. Kao hobotnica kad se oseti ugroženom, puštam crno mastilo. Onda mi je sinulo! Pa ne radi to nama bog niti bilo kakve više sile, to mi sami sebi radimo! Ko me je terao uopšte da se upustim u sve to? Moja radoznalost da vidim šta je pričešće, a pre toga moja želja da pomognem drugarici. Dakle, sve je bila moja volja, a radoznalost umalo nije ubila macu. Hobotnicu! 🙂 Probudućeš se onda kad misliš da si dovoljno patio, da si platio potrebnu cenu i da je to enough. When you want to wake up, you will.

Veruje se da to mesto donosi čuda i da pomaže bolesnima, no meni ionako ne trebaju dokazi. I do believe. Naravno da će joj biti bolje, imamo mi još toliko avantura u planu ove godine. Svaki dan je čudo, svako od nas je već čudo i savršenstvo u svoj svojoj nesavršenosti. Divno je kako smo svi povezani. Mi već imamo sve što nam je potrebno da bismo živeli kao bogovi. A čovek je čoveku najveći lek.

P. S. Hvala mojoj prijateljici, ova slika s krilima je njenog oka i ruku delo.

Budite u toku na www.zanapoliakov.com