Hoćeš li me voleti i sutra? (5. deo)

Foto: Aleksandra Ostojić, www.linea.bz

Svakoga dana u narednih mesec dana budilo je telefonsko zvono i njegovo nežno ‘Dobro jutro, ljubavi moja!’. Nalazili su se na pola puta i vremenom uskladili svoje, naizgled nepomirljive, životne ritmove. On, farmer, ranoranilac. Ona, slobodna umetnica.

Hvatao bi se telefona da je pozove, čim bi obavio rane jutarnje farmerske radove, dok pošten umetnički svet još uvek spava. Ponekad čak ne napustivši štale s kravama nakon prve muže. Često se dešavalo da je njegovo ljubavno cvrkutanje u telefon pratilo mukanje krava u pozadini. Neretko, kao treći glas, mogla se čuti muzika Mocarta, koju je obožavao i znao da pušta kravama tokom muže. U šali je govorio da je to njegov tajni recept uspeha i razlog zašto njegove krave daju najviše mleka u kraju.

Spontanost u njegovom ponašanju činila je da se unapred raduje svakom narednom ranom jutarnjem buđenju, što nikada pre nije. Odjednom, više nije bila spavalica. Prvi ton telefonskog zvona namicao bi široki osmeh na njene usne tako da se svakog jutra na sav glas smejala i pre nego bi smogla snage da otvori oči. Još neko vreme posle prvog jutarnjeg razgovora sa njim ostajala bi sklupčana u krevetu, maštajući o njihovom budućem zajedničkom životu na selu.

Zamišljala je kućicu u cveću, sa žutom kamenom ogradom i belom ofarbanom tarabom. Velikim prozorima na kući sa ulične strane, da se bude obasjani prvim Sunčevim zracima. Široka staklena vrata na zadnjem delu kuće vodila bi na prostranu terasu, ispred koje se nalazio veliki bazen. Svetlo plavi vodeni odsjaj stapao se sa širokim nebeskim plavetnilom, što je unosilo dodatni mir u ionako mirnu banatsku ravnicu. Svakoga jutra čekala bi ga za stolom postavljenim za doručak. Mogla je da oseti miris sveže kafe, vrućeg hleba, tek iznetog iz pećnice i toplinu šoljice čaja, koju bi stiskala u rukama, dok bi ga čekala da joj pridruži za stolom. Iz dana u dan, oživljavala je san o njihovoj ljubavi na seoski način koja ih je čekala.

[youtube ol6WLWNhWjk]

Hvatala je sebe kako po ceo dan, kao mantru, izgovara njegove reči ‘Ništa ne brini, sve će biti u redu’, kojima se trudio da je umiri i ulije poverenje. Želela je da mu veruje. Trudila se da umiri svoj nemir, da se u njoj primi pelcer njegovog optimizma, kako bi nadvladao sve strahove koji su bujali u njoj.

Da li sam konačno pronašla svoje ljubavno blago? Ili je i ovo samo trenutni hir? Smem li da poverujem u tvoje čarobne reči i opijajuće uzdahe? Kako da znam da mi nećeš slomiti srce? A šta kad svane i probudim se iz ovog prolećnog sna? Želim da znam! Ovog puta moram da budem sigurna. Potrebna mi je tvoja reč da sutra nećeš samo nestati bez traga. Bolje mi reci sad odmah nego kad odeš jer tada više neću imati snage da te pitam. Umreću ako me povrediš. Kako da znam da me nećeš izneveriti? Po čemu si ti drugačiji od ostalih? Je li ovo stvarno zauvek?

Njeni dragocenim iskustvom precizno izoštreni senzori za presretanje šarenih laža, nedoumica i dvosmislenih ljubavnih izjava bivali su danonoćno uključeni i aktivni. Bila je budna kao vojnik oružanih snaga na položaju, pred neprijateljskim rovom. Hvatala je u letu svaku njegovu nedovršenu i napola izgovorenu reč. Sumnjala je da će ga svakog momenta uhvatiti u laži, tako prekratiti sebi dalje muke i obuzdati sama sebe da postane žrtva još jednog ljubavnog brodoloma, ali joj to ovog puta nije polazilo za rukom. Imao je pravi odgovor na svako njeno pitanje.

[youtube 2LqO19AxnF4]

I pored toga, ponekad joj se činilo da je sama sebi najveći neprijatelj i da bi bilo lakše da odustane i ode nego da se bori do kraja sa preprekama koje su se pred njima nalazile, a koje je trebalo prevazići. Progonio je osećaj griže savesti zbog njegove porodice i pre nego su se suočili sa njegovim napuštanjem iste. Unutarnji glas krivice brujao je u njoj – kako možeš da gradiš svoju sreću na tuđoj nesreći?!

Jednom joj je neko rekao da to ne bi bilo časno i da se takve ljubavi, koliko god ona velika bila, treba odreći. Da nikada ne bi mogli da budu srećni i da bi ih večito progonio osećaj krivice.

Sa druge strane, njen zdrav razum joj je govorio drugačije. Njena ljubavna matematička računaljka radila je po drugačijem principu. Računala je da bi bilo logično i bolje da od troje ljudi, dvoje budu zauvek srećni, a jedan privremeno nesrećan, nego da svi troje nastave da žive u bedi i mizeriji. Hladan znoj bi je oblio svaki put kada bi se preračunavala, plašeći se konačnog ishoda.

Ali on je i ovog puta bio drugačiji od svih! Pred sobom je konačno imala heroja.

Pa, šta je tebi?! Jesi ti luda?! A nas dvoje?! Zar mi nemamo pravo da budemo srećni? Ne pada mi na pamet da se odreknem emocija prema tebi, kakve nikada pre u životu nisam osetio! Nema šanse da te napustim sada kada sam te pronašao. Jedina povreda koju možeš da zadobiješ su opekotine od vreline moje ljubavi jer ja gorim od ljubavi za tobom! Ali ja ću te svojom ljubavlju lečiti. Tvoje prisustvo u mom životu je dar sa neba i ne pada mi na pamet da se toga odreknem.

Razumem te i znam da se plašiš. Plašim se i ja ali sve ćemo to zajedno prevazići. Potrebno je vreme i sve će doći na svoje mesto. Kako sam uredio odnose sa prvom bivšom ženom i starijom decom, tako ću i sada. Veruj mi. Ti nemaš ništa s tim i nisi nizašta kriva. To je moj deo posla i ja ću se pobrinuti za to. Znam šta radim. Spreman sam da rizikujem privremeni bol zarad dugoročnog blaženstva. Niko neće biti povređen. Bar ne zadugo. Ljubav pobeđuje. Nemoj da se plašiš svetla sad kad smo došli na kraj mračnog tunela.

I verovala mu je. Poverenje je postalo temelj njihove veze. Ni sama nije znala da objasni kako je osećanje poverenja uspelo da se izbori sa svim strahovima i drugim negativnim emocijama, koje su se, kao ledeni breg, obrušile na nju.

Osećaj spokojstva, mira i vere u njihovu ljubav uspeo je da nadvlada sve strahove i njenu grčevitu samokotrolu da ne bude povređena i ovog puta i blagotvorno ophrvao njeno osetljivo biće. Polako su popuštale stege koje su je sputavale da se preda ljubavi u celosti. Pod jakim naletom talasa ljubavi, strah je gubio bitku i odlazio u nepovrat, mada je bila svesna da je pred njim veliki posao koji treba da obavi, pre nego počnu da istinski žive svoju ljubavnu bajku.

Pripadala mu je cela. Med i mleko su tekli kroz njegove reči. Govorili su očima i jedno drugom se obraćali osmesima. U njihovim telima gorela je ljubav. Uzajamni smeh rasplamsavao je svaki naredni dan. Svaka reč napisana u nebrojenim porukama i pismima ili izgovorena u telefonskim razgovorima dopunjavala je prethodni niz i pretvarala njihovu međusobnu komunikaciju u najlepši ljubavni sonet.

Bila je ranjiva, ali samo tako je mogla da oseti i primi ljubav.

Od ljubavi se ne odustaje! Zasto ljudi odustaju od ljubavi? Zato što se plaše. Čega? Ljubavi.

Podsećao je na reči Antonija de Mela.

Nastaviće se.

Žana Korolija, vlasnica agencije za odnose s javnošću CORE Relations

Pratite Žanu na Facebooku i Twitteru.