Hurem magistra vitae est

Foto: Mladen Sekulić

Ajoj, rekla je Beba, mama opet gleda one svoje serije. Mama, ja sam gladna… Čekaj, mila, nije još gotovo pile… Stvarno, ponovio je Vlada, opet si počela…. Pa šta si očekivao – vratio se Bali Beg, a ja da ne gledam…? Ne znam šta vidiš u tim tvojim serijama – zapita se moj muž. Da bar čovek može da nešto da nauči, nego samo – unkjarum ovo, unkjarum ono. Dobro je, deder ne počinji sad, čekaj kad budu reklame pa ćemo pričati.

I čuj ti njega – šta čovek može da nauči…? Iz serija možeš da naučiš šta ’oćeš, ama fakultet da završiš, doktorat iz ljudskih odnosa da napišeš. Za ovih prvih stotinu epizoda – nema šta nisam naučila.

Da se bivše i sadašnje žene ne vole. Da ljubav i može da nestane, ali ljubomora nikada. Da se uvrede prenose, kao narodne pesme, s kolena na koleno. Da kćerke obično liče na svoje majke, a sinovi na očeve, toliko da sve jedan te isti glumac glumi i sebe u mladosti i pod stare dane. Da, koga mržnja uzme pod svoje – neće se dobro provesti. Da nije nimalo lako biti sultan i trpeti sve te žene oko sebe. I da je čak i jedan takav – nemoćan pred ženom. I da čak i on može biti otrovan i biti žrtva pakosti.

Da čudotvorne trave leče sve – od temperature do moždanog udara, ali ponajbrže se oporavlja od suza koje verna ljuba prolije kraj postelje. Da čak i ti što su umrli pa na kraju bude da nisu – čuju sve što se oko njih dešava, taman bi čovek pomislio – samo spavaju. Da svaki pa i najmanji udarac u glavu neminovno vodi u tešku amneziju i da nakon toga ne znaš ni ko si ni odakle si ni kako ti je ime, ništa. A na stranu to što se, tako zaboravna, po pravilu zaljubljuješ u svoje dojučerašnje neprijatelje.

Da to ako si nekom majka na početku serijala, ne mora da znači da ćeš to i ostati do kraja. Uvek se može desiti da dete koje smatraš tvojim – nije tvoje, ili da usput rodiš još dvoje troje, a da te niko i ne obavesti. Za očeve važi isto to, samo puta tri. Tamo gde očinstvo nije moguće utvrdititi putem de-en-ka analize, verovatno će se pojaviti nekakav čaroban beleg ili tako to. Da se suzama sve postiže i da su pred njima čak i najveće muškarčine– potpuno nemoćne. Da glavne junakinje pate i pate i pate, da se čovek prosto pita – je l’ to srce ili agregat kad sve može da izdrži..?!

Dalje, naučila sam i to da su tašte i svekrve najveće zlo na svetu i da ih se treba čuvati čak i kad nisu na funkciji. Ako se u prvoj epizodi rodi beba – ili će je ko ukrasti ili će je zameniti na rođenju. Naučila sam i da je sve moguće – a naročito nemoguće – tako da se niko ne iznenadi ako siromašna robinja postane sultanija, kraljica ili neka visoko kotirana plemkinja, i to sve po principu – što se siromašnija rodi to joj se sprema bolji i berićetniji život. U principu, one bez oba roditelja, krova nad glavom i koricom hleba – po pravilu završe u svili i kadifi.

Ako su slepe – progledaće. Ako su neme – progovoriće. Ako ne hodaju – prohodaće i to sve zahvaljujući ljubavi kakvu mi, obični smrtnici možemo samo da naslutimo. Jer za razliku od života, u serijama ljubav pobeđuje. Serije nas uče da budemo dobri i plemeniti, jer zli na kraju ili plate glavom ili polude, ili ih izjede neka strašna boleština. Serije nas dalje uče i da ne treba lagati jer se na kraju sve sazna. Uče nas i da tajne treba čuvati ma kako velike i strašne one bile. Uče nas kako se pada a naročito kako se ustaje, i to po pravilu na onim mestima s kojih se živ stvor više nikad ne bi živ podigao. Junaci serija uče nas kako se biva besmrtan i preživljava sve, od pada s minimum deset metara do Hudinijevskog oslobađanja iz vezane vreće i to, naravno, u nekom buretu na dnu mora.

A uče li te te tvoje serije koliko se peče jedno prosečno pile, upita moj muž. Jer, Dudo draga, ovaj golub u rerni je skoro pa spreman za kremaciju.

Ijao, pile..?! Potpuno sam zaboravila..! Evo me, unkjaruuum… O teško meni, Zumbul-aga, šta stojiš tu, dodaj mi tu krpu, još ću se i izgoreti…?!

Pišite Dudi na: [email protected]!